Деца су тада била јако мала. Од тада се наша брачна заједница разграђује, као да неко вади циглу по циглу из ње. Човека за којег сам се удала уопште не препознајем. Постао је јако агресиван, редовно је вербално агресиван а пар пута је био и физички насрнуо на мене. Након тих насртаја ја сам одлазила али сам се враћала због његових разноразних обећања. Од свих тих обећања није било ништа. Постао је човек који негативно коментарише све око себе, који не зна шта ће са својом енергијом и који само испољава негативне емоције. Све мрзи, одавно је престао да иде у Цркву, да пости а мене подсмешљиво коментарише због тога. Стално има осећај да му неко нешто узима, отима, да је угрожен. Мрзи посао који ради, а ниподаштава и све што ја радим. А кад види да се ја удаљавам он се примири и све тако. Стално понавља да ја треба да се одлучим између моје родбине и своје породице или да се одлучим између посла и породице. За ту његову превару оптужује мене наравно јер му нисам поклањала довољно пажње. Све ствари које ја покушавам да наметнем као део нормалног живота он мени пребацује. Ако одемо на одмор он после кука да немамо пара и да сам крива што хоћу негде на одмор. И све тако у круг. Чини ми се као да сам у зачараном кругу. Он нема никога ко би могао са њим да поприча. Нас двоје кад причамо то нема никаквог ефекта. Понекад ми се чини да ћу тотално изгубити разум. Све ми је теже да подносим ту ситуацију али тај наш однос много утиче на мене. Све ми је теже да се понашам нормално. Од једне оптимистичне особе постајем нешто тотално другачије… Како даље? Плашим се да оваквим односима не упропастио однос деце и према нама и према будућим брачним партнерима.
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, имам утисак да си ово писмо написала у тренутку дубоке повређености. Ја сам обрисао неке детаље јер ми се чини да ако би твоје питање објавили у целини, твом мужу би било очигледно да си ти написала ово питање. При том, из твог питања уопште не могу ни да наслутим због чега си се за њега удала. Набројала си много његових недостатака, а ни једну једину његову врлину. Претпостављам да је он бар некад у твојим очима изгледао знатно боље и да је поседовао врлине које ти код њега више не видиш. Може бити да су те врлине и даље у њему, али их ти не видиш или им не дајеш прилику да се покажу. У сваком случају, ако је икада поседовао неку врлину, онда су макар корени те врлине још увек у њему. Чак и ако су саме врлине почупане, из тих корена, у добрим условима, поново ће се појавити најпре изданци врлина, који ако буду неговани могу поново процветати. Наравно, све то може бити само уз пристанак његове слободне воље. Јер ако он не буде желео да те врлине у себи негује, њихови изданци неће преживети.
Да ли ће он желети или не да те врлине у себи негује је нешто што је изван твоје контроле, тако да је најбоље да то питање оставиш по страни и да се сконцентришеш само на оно што је у твојој моћи, а то су спољашњи услови у којима ће ти изданци његових врлина расти. Постарај се дакле да колико је то у твојој моћи обезбедиш што боље услове за њихов развој, и надај се да ће и твој муж у таквим условима пожелети да их поново развије.
Из свега што си написала, чини ми се да ти највише недостаје самоукоревање. Покушавала си да односе у браку поправиш на разне начине, али ми се чини да до сада ниси покушавала да примењујеш самоукоревање. Саветујем ти да ако заиста желиш да односе у свом браку поправиш, промениш тактику и да уместо свих тих начина које си до сада примењивала и који нису уродили плодом, од сада почнеш да примењујеш самоукоревање. То за тебе није немогуће и нико те не може спречити да га примениш. Ако желиш да га примениш, ево шта треба да чиниш.
Немој се смућивати нити превише жалостити када те муж прекорева за нешто. Не упуштај се у анализу питања да ли он има право да ти тако нешто приговори или не. Понашај се као да он има потпуно право да ти упути било какав приговор и сваки његов прекор прихвати као да долази право с неба, од самога Бога. Немој се правдати и немој одбацивати од себе те прекоре, него их прихвати, па их и сама нешто пооштрене себи упућуј. Свети Јован Лествичник пише: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан или неоправдан, одбацује своје спасење; а ко га прихвата, огорчујући се или без огорчења, брзо ће достићи смирење”.
Како пишеш, муж је често вербално агресиван према теби. То значи да ти често упућује прекоре. Сваки дакле тај прекор биће ти прилика за самоукоревање. Ако сваки тај прекор будеш примала на себе, ако га не будеш одбацивала правдањем или каквим другим видом протеста, ако не будеш улазила у расправе да ли је оправдано да ти он такве прекоре упућује или не, брзо ћеш задобити смирење. Идеално би било ако би све те прекоре примала на себе без огорчења, али чак и ако то не можеш, и ако се у себи огорчиш сваки пут када те прекори, али их ипак примиш на себе, постићићеш исти ефекат. У осталом, самоукоревање је врлина која се вежбом усавршава. С почетка ти изгледа као веома тешко, али кад га успешно примениш неколико пута, постепено се навикаваш на такав начин размишљања и после тога ти самоукоревање долази као нешто природно те га примењујеш без напора.
На пример. Он ти упућује прекор да је неверство починио јер му ниси указивала довољно пажње. Немој се упуштати у то да ли је такав његов приговор праведан или не. Јер ако почнеш да о томе мислиш, онда одбацујеш прекор који ти је упућен, и по речима Светог Јована Лествичника, тиме одбацујеш своје спасење. Уместо да се браниш од таквог прекора, и да изналазиш оправдања и разлоге због којих си му указивала мање пажње, боље прихвати на себе тај прекор и кажи себи: “Заиста сам крива, јер да сам му ја указивала више пажње, он то сигурно не би учинио”. Ако себи искрено поставиш питање да ли си могла да му укажеш више пажње, сасвим је сигурно да ће одговор бити потврдан. Ма колико да си му пажње указивала, увек је могло бар мало више. Ако си могла бар мало више пажње да му укажеш, па то ипак ниси учинила, зар онда није истинит прекор који ти он упућује. Чак и ако он нема морално право да ти такав прекор упути или да тиме оправдава свој преступ, ипак његов прекор упућен теби, остаје истинит. Остави њему нека се он сам бави својом савешћу, а ти се постарај за своју савест и увиди да је његов прекор истинит и да се твоја савест слаже с тим прекором. Пишеш да си уз помоћ духовника и по сопственим осећањима решила да пређеш преко тог његовог неверства. Ако си му то истински опростила, онда више никада не би смела да му ту ствар пребациш. Но, како ми се чини из твог писма, ти још увек то ниси до краја опростила у свом срцу. Самоукоревање је пут да то истински и у срцу опростиш, а не само на речима.
Ако те прекорева да посвећујеш превише пажње својим родитељима и сродницима, немој се том прекору противити. Немој се упуштати у анализе да ли је морално исправно што ти он приговара за то или не. Прихвати на себе тај прекор као потпуно истинит. Можда ти се чини да си дужна да помогнеш својим родитељима и сродницима и то је вероватно истина. Међутим, муж и деца треба да ти буду на првом месту. Најпре си дужна својој породици, а тек потом својим родитељима и осталој родбини. Јер Господ говори: “Оставиће човек оца свога и матер”. Ступањем у брак ти си била дужна да своје родитеље и сроднике оставиш и да се прилепиш свом мужу, да с њим будеш једно. Ако те муче помисли да ћеш се тиме огрешити о своје родитеље и сроднике, помисли: шта би се догодило ако би овог часа ти умрла. Ко би им помогао? Можда би им у том случају било теже, али би се ипак некако снашли и преживели и без твоје помоћи.
Но, из мог искуства, најчешћи разлог да муж брани својој жени да се стара око својих сродника, није то што он не воли њене сроднике, нити што га је баш брига за њих. Ради се о томе да ни један муж не воли да буде искључен, да га заобиђу. Ако је твом оцу или било ком твом сроднику потребна твоја помоћ, немој одмах брзоплето и самоиницијативно кретати у помоћ. Најпре се обрати свом мужу. Кажи му какав проблем има тај твој сродник и упитај га да ли да му помогнеш колико можеш или не. Тек ако твој муж да сагласност да му помогнеш, тек тада му приступај у помоћ. И ако твој муж каже да му не помогнеш, помири се с том његовом одлуком и кажи свом сроднику, да ти муж не одобрава да се ти ту ангажујеш. Ако се тако шта догоди, немој очајавати и немој мислити да ће то увек тако бити и да ти више никада нећеш моћи да помогнеш никоме од својих сродника. Јер ако ти муж то забрани, његова савест ће га због такве одлуке мучити. Можда је и потребно да ти најпре неколико пута не дозволи да помогнеш, у ситуацијама у којима би се они снашли и без тебе, па да онда кад настане нека критична ситуација и када твоја помоћ буде заиста неопходна, да у тој ситуацији, муж, под притиском своје савести, одобри да им помогнеш. Готово је сигурно међутим, да твој муж неће имати ништа против да ти својима помажеш ако се он сам због тога не буде осећао као да је небитан. Ако буде знао да свака твоја акција директно зависи од његове воље, он неће имати утисак да су га заобишли, да је запостављен или да је небитан. А то је оно што сваком мужу смета. Ако дакле не буде тих сметњи, њему ће чак бити и пријатно да преко тебе или чак и лично помогне твојим сродницима. Можда си ти желела да свог мужа поштедиш брига, па си стога покушавала да својима помажеш сама, не говорећи ништа мужу о томе или га само обавештавајући о својим одлукама не тражећи његово одобрење ни његов савет нити његово мишљење. Но, тиме га ниси поштедела брига. Напротив, тиме си му створила бригу у срцу, бригу да је он постао небитан за тебе, да ти за њега више не мариш и да су ти пречи твоји сродници по телу, него ли он и деца. Уместо да се осећа као свој на своме, он се осећа бескористан, као одбачена крпа. И то је оно што га боли, што га тера да ти упућује прекор да се ти превише стараш за своје сроднике, а мало за своју сопствену породицу.
Исто примени и по питању посла. Ако те колегиница с посла замоли да је замениш или шта слично, немој одмах пристати. Кажи јој да мораш најпре да се око тога договориш са својим мужем. И онда питај свог мужа, па како ти каже, тако и учини. Тако ћеш терет те одлуке пребацити на њега, и он ће морати да мисли о твом послу. Иако је то за њега објективно гледано више посла и више брига, ипак из његовог угла посматрања то је лакше него ли да буде искључен, да се ти све договориш без њега, и да му само на крају саопштиш да ћеш ти због посла учинити то и то. Ако га укључиш у целу причу, он ће вероватно у највећем броју случајева донети исту одлуку коју би и ти сама донела, али онда му то неће сметати. Док, ће му ако те исте одлуке сама донесеш сметати. Не стога што су саме одлуке спорне, него што је он тиме искључен из приче, што је небитан.
Немој се свом мужу противити. Немој се с њим отимати око било чега. Нека те он не доживљава као свог противника, него као своју помоћницу, као своју сарадницу, као своју сапутницу. Немој га критиковати. Указуј му поштовање без обзира да ли га заслужује или не. Он жели да буде твој херој. Помози му да се уживи у ту улогу хероја. Хвали га за врлине које можда не поседује, а које би ти желела да он поседује, или да их поново стекне ако их је временом изгубио. У причи “Први пут с оцем на јутрење”, муж Митар је од једног доброг и вредног домаћина, који с почетка није много марио за своју жену, постао коцкар и пијанац и прокоцкао је сву своју имовину. Доспевши до дна, он је намерио да себи одузме живот. Његова жена Марица, га је у последњем тренутку одвратила од те намере и успела је да му улије нову наду и елан да би се поправио и кренуо поново из почетка. Имала је потпуно право да га изгрди као расипника, бекрију и коцкара. Но она је изабрала бољи пут. Обратила му се са речима: “Митре, господару, шта то намераваш да учиниш?”, затим је наставила да све његове падове и недостатке покрива врлинама које он реално није поседовао у том тренутку. Говорила му је да је он способан да стекне и веће имање од оног које је управо изгубио, да је вредан, радан, способан, да је он све то што је прокоцкао сам својим трудом и стекао. Премда то није била потпуна истина јер је сигурно и она сама много допринела. У сваком случају, да му је она тад сасула у лице све што је имала морално право да му каже, он би се убио и њој од тога не би било ништа лакше. Она је изабрала бољи пут. Свог мужа је охрабрила и похвалила за врлине које није поседовао и гле он се променио на боље и од тад ју је много више волео и много више је уважавао. Но, Марица не би нашла те речи у том тренутку да се није читавог живота пре тога припремала за тај час, примењујући самоукоревање и старајући се да се своме мужу не противи. Наравно, није добро што се Митар пропио, што је почео да се коцка и да занемарује свој дом и било би много боље да се све то никад није ни догодило. Али се такве ствари ипак дешавају. Марицин пример сведочи да се без обзира на то колико нас незгодна ситуација снађе, правилним држањем та ситуација може поправити, а наравно погрешним држањем може се и неповратно упропастити. Ваља се вежбати на малим свакодневним стварима, како би се у критичној ситуацији пронашао спасоносан одговор.
Шта ће твој муж на даље предузимати, то не зависи само од тебе. Оно што зависи само од тебе и што је потпуно у твојој власти је шта ћеш ти предузимати и како ћеш се ти према њему опходити. Ако је теби мучно живети с њим, вероватно је и њему мучно живети с тобом. Стога се ти постарај да ти њему будеш идеална жена, жена коју он вероватно не заслужује. Може бити да ће тад, кад њему буде пријатно живети с тобом, и теби самој живот с њим бити уживање. Указуј му поштовање, веће него што заслужује, па ће га он временом можда и заслужити. Хвали га за врлине које не поседује, па ће се он можда застидети од таквих незаслужених похвала, па ће их временом стећи. Можда ти се чини да није способан да нађе решење, али ако га натовариш својим апсолутним поверењем, пробудићеш у њему неке скривене и до сада невиђене снаге и способности, па ће успети да пронађе решење. Ако ти наставиш да сумњаш у његове способности, онда и оно што би по својим способностима реално могао да постигне, он неће постићи јер ће стално трошити део своје енергије да се избори с твојим неповерењем. За прави одмор, који вам је потребан, није неопходно да негде отпутујете. Довољно је да промените рђаву атмосферу у свом браку и бићете на одмору.
Да ли ћеш све ово што ти предлажем чинити или не, у потпуности зависи од тебе. Не могу те на то присилити, но нико те у томе не може ни спречити ако будеш желела да ме послушаш. Ако све то примениш, буди уверена да ћеш сасвим сигурно побољшати односе у свом браку и својој деци ћеш дати добар пример.
