ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Сходно правилима наше Цркве, крвно сродство до четвртог степена се сматра неуклоњивом сметњом, а сродство од петог до седмог степена се сматра уклоњивом сметњом за склапање брака. То значи да ако међу вама постоји крвно сродство петог, шестог или седмог степена, брак се може склопити уз посебно одобрење надлежног епископа. Младенци напишу молбу епископу, и предају је свом свештенику који је проследи епископу и најчешће ће епископ дати свој благослов уколико не постоје неки други разлози због којих би је одбио.
Степен сродства се рачуна тако што се изброје рођења у ланцу који повезује младенце са њиховим заједничким претком. Рођени брат и сестра су на пример у другом степену крвног сродства, док су брат и сестра од рођеног стрица или рођене тетке у четвртом степену крвног сродства. Ако имате заједничког прадеду, ви сте у шестом степену крвног сродства. Заједнички чукундеда, значи да сте у осмом степену крвног сродства, што са становишта брачних правила не представља никакву сметњу, тј исто је као и да уопште нисте у сродству.
Исто презиме не значи нужно да имате и исто порекло. Презимена у нашем народу су се вековима мењала с генерације на генерацију. На пример ако се неки нарочито способан домаћин, кога су сви у околини ценили и поштовали звао на пример Петар, онда сва његова породица, синови, унуци па понекад и праунуци су били познати као Петровићи. Често би се неком од синова или унука давало исто име, па су и његови потомци носили исти надимак. Почетком деветнаестог века, са настанком модерне државе, било је погодније да једна фамилија носи једно исто презиме које се преноси с генерације на генерацију. Тако да су наша данашња презимена углавном она презимена која су наши преци почетком деветнаестог века имали. Тада су записана у државне књиге и од тада па на даље су остајала углавном непромењена. Раније је неко опште прихваћено правило било да се презиме изводило из очевог имена, уз додатак презимена које се изводило из неког значајнијег претка.
Било је вероватно много Срба са именом Петар који су живели и формирали своје породице у другој половини осамнаестог века, а који међусобно нису били уопште у сродству. Готово сви њихови данашњи потомци се презивају Петровић. Готово сви Стефани који су живели у то исто време, имају потомке који се данас презивају Стефановићи. Наравно било је и презимена која су извођена не по имену претка, већ по професији. Тако скоро сви свештеници из тог доба имају потомке који се данас презивају Поповићи, а данашњи потомци неких од тадашњих ковача су Ковачевићи. Понека презимена су изведена из назива неког посебног места или по неком другом обележју по коме су имали надимак почетком деветнаестог века.
Многи Срби који су у то време живели на територији Аустро-Угарске, били су под великим притиском да пређу у римокатолике. Онима који то нису хтели да прихвате, су због тога приликом пописа додељивали разна погрдна презимена и тако их уписивали у државне књиге и издавали им документа са таквим презименима. Остајући верни својим коренима и не пристајући на притиске њихови преци су чак и таква презимена с поносом носили и носе их све до данашњих дана.
Дакле, кад се одређује степен крвног сродства, презимена су сасвим небитна. Брат и сестра од рођене тетке често носе различита презимена, па су ипак у крвном сродству и не могу ступати у брак. Обично људи познају сву своју родбину до заједничког прадеде. Ако знаш поуздано да немате заједничког прадеду, онда највероватније нисте у неком превише блиском сродству. У сваком случају, најједноставније је да се обратиш свом свештенику ако баш желиш да будеш сигурна. Свештеници могу да погледају и у књиге крштених и књиге венчаних, и да потраже и твоје и његове претке и установе да ли међу вама постоји сродство и ког је степена, те да ли је то сметња за склапање брака или не.
