ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, лепо је чути да имаш тако снажну веру у васкрсење и живот вечни, те да се не плашиш смрти. Страх од смрти веома често доводи људе до погрешних поступака, до срамних дела, до отпадања од Христа. Стога је веома важно имати чврсту и непоколебиву веру у васкрсење и живот вечни.
Ако се већ не плашиш смрти, још је много мање разлога да се плашиш тога шта ће се догодити са твојим земним телом након смрти. Где ћеш бити сахрањена и каквим обредом, шта ће над твојим гробом радити они који те надживе. То су све ствари за које ти ни на који начин не можеш бити одговорна, па самим тим те ништа од тога не може ни спречити да наследиш Царство небеско. Бог није неправедан да те осуди за нешто што није било у твојој моћи.
Добро би било да задужиш некога из твоје близине да обавести Цркву, о твом упокојењу кад се то догоди, али ако немаш никог поузданог, не очајавај. Црква се више пута сваке године моли за упокојење свих оних који су умрли, а из ових или оних разлога нису се удостојили опела, за оне које су изјеле дивље звери у шуми, или су се утопили, или су изгорели у пожару, или их је смрт задесила у туђини, или се нешто друго испречило да не буду опевани. Чак и ако нико не јави за твоје упокојење, Бог ће примити молитве Цркве за твоју душу.
Православно опело има више свечани и почасни карактер. То није предуслов спасења. Чак је и молитва за опроштај грехова упокојеног у другом плану у чину опела. На опелу певамо: „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја“. Ми дакле верујемо да је ономе који је свој земни живот завршио као хришћанин, отворен блажени пут, пут који води у Царство небеско.
Опело је више свечани испраћај покојника а мање молитва за опроштај његових грехова. Наравно, нема човека да не греши и свима нам је потребан опроштај грехова, али то није главна тема опела. У уобичајеним околностима кад су сви чланови породице православни, опело је ту такође и да утеши породицу. Али ако твојој породици долазак православног свештеника не би био утешан, онда је можда боље и да не дође. То неће променити Божији суд о теби. У причи о Страшном суду, Христос не помиње да ће нас питати да ли смо опевани или не, него да ли смо хранили гладне, одевали наге, посећивали болесне и оне у невољи, примали странце, да ли смо према својим ближњима поступали онако како би смо желели да они поступају према нама. О томе шта ћеш Богу одговорити на таква питања, о томе се старај, а не брини се много о томе где ће те сахранити кад умреш.
Опело, дакле, не треба да сматраш за неку капију или степеницу која води у Царство небеско, и која се не може заобићи. Свети Јован Лествичник је писао о многим подвижницима и аскетама који су посветили године свог живота неуморном труду ради испуњења Божијих заповести, а који су тражили и молили да их након смрти не удостоје опела него да их баце у какву јаругу и оставе дивљим зверима. Они су то молили јер су у свом смирењу себе сматрали недостојним такве почасти. Да је то нешто што би било препрека њиховом сједињењу с Богом, они никад не би исказали такву жељу.
Ако дакле чланови твоје породице изаберу да те сахране у свом гробљу и по својим обредима, немој се тога плашити, то неће променити твој коначни исход. Ти се постарај да до краја живота, живиш достојно хришћанског имена, да у својој околини оставиш за собом једну лепу успомену. Нека сви они који се буду сећали тебе и твојих поступака, немају ничег рђавог и ружног да се сете. Ако све чега се сете у вези тебе буде нешто лепо, племенито, похвално, узвишено, онда ће свако од њих имати разлог више да поштује и твоју веру и твог Бога. То је оно о чему треба да водиш бригу, а шта ће се догодити с твојим мртвим телом препусти онима који те надживе. Наравно, ти можеш и треба да им кажеш јасно своје жеље у том погледу, али знај да их ничим не можеш натерати да те твоје жеље испуне. То ће остати у њиховој слободној вољи да одлуче. У сваком случају, колико за собом оставиш лепшу слику, толико ће бити веће шансе да они испуне твоју жељу.
Мој ти је савет да усмериш све своје снаге и сву своју пажњу на то да за собом оставиш светлу и пријатну успомену у сећањима ближњих. Мисли о себи да си Христов амбасадор у тој средини. Преко тебе сви твоји ближњи се упознају са Христом и Његовом науком. Преко тебе они ће судити о Христовом Царству. Ти можеш бити разлог да неко од њих пожели да и сам постане хришћанин или да бар пожели да и сам уђе у Царство небеско, а исто тако ти можеш бити и разлог да неки од њих помисле да су у предности што нису хришћани и да још захваљују Богу на томе. На теби је дакле веома велика одговорност. Свака и најситнија твоја грешка неповољно се одржава и на слику хришћанства коју виде твоји укућани. То је веома тежак задатак али с обзиром да си се нашла у тој ситуацији, верујем да ти је Бог поверио тај задатак, а Бог добро зна шта све ти можеш и шта не можеш. Стога ће ти Бог бити помоћник у том тешком задатку и додаће твојим снагама оно што ти буде потребно да би успешно остварила тај задатак. Он те неће натерати да тај задатак извршиш, али ће ти помоћи ако се и ти сама будеш трудила према својим моћима.
Не очајавај и не брини се ни о чему што није у твојој власти да промениш. Само се старај да сваку прилику која ти се укаже да учиниш неко добро дело, искористиш и не пропустиш да га учиниш. Уједно старај се да одолиш сваком искушењу да учиниш какав било грех. Чини добро и уклони се од зла и Бог мира биће са тобом, не бој се.
