Промоцији је присуствовао Епископ моравички Тихон, викар Патријарха српског Порфирија.
Многобројној публици речи добродошлице упутио је директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов. Проф. др Драган Станић, директор Матице српске, у обраћању присутнима истакао је да је Митра Рељић мапирала просторе на којима су Срби живели и спасила их од заборава у времену када је то најпотребније, када се та чињеница доводи у питање.
Директор Института за српски језик САНУ проф. др Софија Милорадовић, говорећи о књизи "Српска гробља на Косову и Метохији - уништена споменичка и језичка баштина", поручила је да је језик основ за чување идентитета, а да је Митра Рељић, на мисији која суспреже сваки страх, својим примером подстакла многе житеље Косова и Метохије да посећују српска гробља и записују натписе са поломљених надгробних споменика.
Историчар проф. др Милош Ковић рекао је да је Митра Рељић својим делом и животом морални узор и образац за многе и да причом о истини, која није дужна да буде весела, настоји да отргне од заборава оне који почивају испод разорених хумки, и додао да је косовска тема, којом се недовољно бавимо, најзначајнија тема у нашој земљи.
Речима Светог Владике Николаја “Сва блага, на нама и око нас, не вреде једнога хришћанског гробља, ни најмањег” своје обраћање публици отпочела је Митра Рељић.
“Поимање гробаља као светих места својствено је, разуме се, не само хришћанској него и јудејској, муслиманској и другим традицијама. По данашњем стању гробаља на Косову и Метохији, на којима нису поштеђене ни хумке беба рођених и умрлих у истој години, слабије упућен човек могао би помислити да код Албанаца изостаје страхопоштовање према преминулима. Наравно да то није тако и могли бисмо навести доста примера који показују да Албанци брину о преминулим сродницима. Како је онда могуће да се нико од њих не успротиви незапамћеном вандализму својих сународника, питање је које ће свако од вас вечерас себи поставити. Јасно је да сви нису рушили као што је и јасно да су претварајући српске светиње у пепео многи од њих осећали страх од Божије руке, о чему сведоче и лична казивања. Ипак, остајали су неми према злоделима својих сународника из страха од одмазде и, чешће, из уверења да циљ оправда свако средство, а циљ је затирање српских трагова”, поручила је Митра Рељић.
