У чин ђакона је рукоположен 9. октобра 1972. године, а у чин презвитера само дан касније у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду, руком Епископа зворничко-тузланског Лонгина. За пароха при цркви Вазнесења Господњег у Пожарници код Тузле постављен је 15. новембра 1972. године. Млад и полетан, отац Вајко није штедео себе. Са својим парохијанима, а уз редовна парохијска задужења, учествовао је у изградњи парохијског дома у периоду од 1972. до 1975. године. И поред свих обавеза, које нису биле мале, отац Вајко уписује Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду и ванредно полаже предвиђене испите. За заслуге и пожртвовани рад, одликован је правом ношења црвеног појаса, а 2. августа 1980. године и достојанством протонамесника од стране Епископа зворничко-тузланског Василија.
За време комунистичке страховладе, Црква и свештенство су се нашли на удару репресивних мера новог атеистичког режима. Застрашивање, прогон и шиканирање епископа и свештеника нису престали ни након рата. Оваква судбина задесила је и младог свештеника Вајка и попадију Љепојку. Често је позиван на информативне разговоре да би 1981. године, пресудом Основног суда у Тузли, био осуђен на два месеца затвора. Казну је издржао у тузланском казамату. По изласку из затвора, у своме допису Патријарху српском Герману, а поводом молбе да због тортуре режима пређе на парохију у Београд, 12. децембра 1981. године описује своје страдање и насртаје атеистичког режима: „Ти и такви су од самог почетка моје свештеничке службе стално водили борбу против Свете Цркве и мене као свештеника, сада још жешће настављају са радом у том правцу не бирајући средства ни методе показујући бруталну мржњу према свему што је светосавско и православно. На овом подручју сију мржњу… самим тим онемогућавају ме у испуњавању мојих свештеничких дужности онако како налажу прописи наше Свете Цркве“. Патријарх Герман је разумео тешку ситуацију младог свештеника и у договору са надлежним Епископом зворничко-тузланским Василијем прима оца Вајка у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке. Кратак период је провео као парох при цркви Светог Александра Невског, да би убрзо затим био постављен за пароха при цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру, где је службовао од 1982. до 1986. године.
Млад и жељан нових изазова и интелектуалног напретка, отац Вајко прихвата понуду Епископа западно-европског Лаврентија и свој мисионарски рад у новом свету започиње 1986. године као парох цркве Вазнесења Господњег у Оксфорду. Као приоритет себи је поставио изградњу живе Цркве, рад са омладином и сабирање својих парохијана који су живели на стотине километара далеко од своје богомоље. Овај принцип рада је задржао све време своје пастирске службе. Мисионарска делатност оца Вајка у Оксфорду окончана је 1. децембра 1998. године када по благослову Епископа британско-скандинавског Доситеја прелази у Краљевину Шведску за пароха при цркви Светог Василија Великог у Хелсинборгу. За само пет година успео је да са верним народом цркву комплетно преуреди, делимично ослика и отплати кредит у целости. И даље је несебично мисионарио и сабирао расути српски живаљ. На овој парохији остаје до 31. јануара 2003. године када због потребе службе прелази у Краљевину Норвешку, у град Осло, за пароха при цркви Светог Василија Острошког. У Ослу је уз помоћ верног народа купио зграду у елитном делу града, а унутрашњост објекта преуредио за потребе богослужења и парохијске заједнице. На овој парохији остаје до 2017. године, када одлази у заслужену мировину. Због изузетних заслуга и пожртвованости, епископ Доситеј га је 2000. године одликовао чином протојереја, као и правом ношења напрсног крста 2003. године. Своје последње дане овоземаљског живота је провео у Београду окружен унуцима, Анђелином и Стефаном, породицом и многобројним пријатељима. Упокојио се 19. септембра 2025. године.
Заупокојена свет Литургија је служена 25. септембра у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће, где је у наставку обављено свештеничко опело. Од проте Вајка се опростио у име свих присутних његов пријатељ и школски друг, протојереј-ставрофор Василије Томић, који је, између осталог, рекао: „Свештенопастирска служба оца Вајка је проткана видним успонима, падовима и достигнућима. Где год га је носила Господња рука сејао је клицу Јеванђеља која је доносило обилне плодове“.
Прота Вајко је редовно долазио у Саборну цркву у Београду и саслуживао. Нама млађим свештенослужитељима је често давао драгоцене савете. Скоро увек на постављено питање, а пре одговора, правио је драмску паузу, не тако дугу, а опет довољно дугачку, чиме је давао саговорнику до знања да га цени и да следи озбиљан одговор. Одговор је увек био дубоко теолошки, а често и философски, јер га је и та област веома интересовала. Био је отмен човек, са израженим господским манирима. Може се укратко рећи да је био ретка свештеничка елита чије урођено апостолство и дубоко интелектуално поштење изазива нешто много више од поштовања.
Вечан ти покој драги пријатељу и оче прото!
Протођакон др Дамјан Божић
