На почетку свечаног скупа, Светејши Патријарх г. Порфирије је честитао управи и особљу Градске болнице велики јубилеј њихове племените и благословене мисије и сабраним здравственим посленицима упутио речи поуке:
– Сваки човек има неки дар и то је једна теолошко-антрополошка истина, Међутим, дар није циљ сам себе. Таленат који неко има није циљ сам себе. Дарови које имамо јесу средства да дођемо до крајњег циља, а тај крајњи циљ јесте да кроз дарове и таленте које имамо пројавимо и потврдимо љубав у односу на ближње и, наравно тамо где има вере, љубав у односу на Бога. Дар који можда више него други дарови откривају ту тајну љубави, тј. да дар постоји да би се посведочила љубав, јесте дар који сте ви лекари добили. Стога се молим Богу да ви сви, који сте лекари и који лечите оне којима је помоћ потребна, оне који болују од било какве болести, будете увек огрнути благодаћу Божјом и да никада не посустанете у даривању себе кроз дар који сте добили. Јер дар, како и сама реч каже, јесте нешто што смо добили бесплатно. Бесплатно смо добили, бесплатно треба и да дајемо, тј. треба да дајемо окренути љубави и прожети љубављу и имајући на крају као свој циљ љубав.
Након што је примио високо признање из руку директора КБЦ Звездара доц. др Звездана Стефановића, Светејши Патријарх је поручио да ће поводом великог јубилеја предложити Светом Архијерејском Синоду да се Градска болница одликује орденом Светог Саве.
Поред Светејшег Патријарха и директора КБЦ Звездара доц. Др Звездана Стефановића, присутнима су се обратили и министар науке, технолошког развоја и иновација проф. Др Бела Балинт и управитељ Задужбине Николе Спасића г. Војин Ђекић.
***
Од самог оснивања па до почетка Другог светског рата болница је удвостручила своје капацитете, проширила делокруг рада и уз интернистичка одељења образовала и Гинеколошко-акушерско и Диспанзерско-болничко грудно одељење. Првобитно скромно опремљена са сто постеља, била је прва болница намењена лечењу грађана са ужег градског подручја, познатог као Булбудер. Енглеска добротворна фондација Сју Рајдер 1963. године болници поклања три павиљона са 123 постеље за смештај геријатријских болесника, што представља зачетак геронтологије као нове медицинске науке на нашим просторима. Од тада, КБЦ Звездара је стасавала у велику здравствену институцију и превалила 90 година на том племенитом путу.
Беседа Његове Светости Патријарх српског г. Порфирија одржана 1. децембра 2025. године поводом 90 година од оснивања Клиничко-болничког центра Звездара – Градска болница у Београду
Недавно сам имао прилику да говорим пред сличним скупом лекара и покушаћу у краћим цртама да поновим оно што сам и тада изговорио. Наиме, разуме се да неко ко је на месту Светог Саве све почиње, завршава и прожима вером у Бога. Тако да у том контексту ми вером знамо да је Бог створио човека и то да га је створио здравим и целовитим, да је човека створио као и све – добрим. Дакле, Бог је дао човеку добро, али у исто време му је и задао добро. Створио га је здравим и целовитим, међутим то исто му је и задао. Задао му је целовитост и доброту.
Историја људског рода је показала да је човек у једном тренутку одлучио да живи супротно својој створеној природи, тј. да је одлучио да живи супротно здрављу и целовитости. Међутим, пошто је здравље и целовитост намењена, Бог није оставио човека без могућности да опет вас постави то своје здравље. Бог је давао спасење човеку. Уосталом, спасење значи управо целовитост. У Новом Завету реч која се користи да би изразила тајну спасења јесте глагол созо или созоме (грч. σῴζω, σῴζομαι) што значи бити целовит. Дакле, спасен значи бити целовит, бити здрав, живети у складу са својом природом, а не против ње. И здравље подразумева, наравно, целовитост и у антрополошком смислу те речи, тј. подразумева и душевно и телесно здравље. Подразумева здравље психо-соматско или ми бисмо рекли здравље целовите личности.
Зато је важно, увек, поред свега осталог да се сећамо једне изреке римског песника Јувенала, коју смо ми деценијама понављали и учили у само једном свом делу. Учили смо да јесте човек биће психо-соматско, да има и душевни и телесни аспект и да та два аспекта утичу једно на друго. Када храмље, рецимо, душевни део човекове личности онда се то одражава и на његовом телу, и обрнуто. Никада не знамо шта чему претходи, то ви боље знате него ја, али негде сам прочитао да неки научници вашег опредељења тврде да чак и обичан грип није тек болест и искључиво болест само тела, него да и грип често подразумева и неки душевни поремећај.
Ова пословица или изрека песника римског, коју смо учили, то показује. Мens sana in corpore sano. У здравом телу, здрав дух. Међутим, први део ове изреке подразумева не само душевно и телесно, него заиста и дух, тј. благодат Духа Светог. Подразумева нешто што није сама личност човека, него је изнад њега, па каже: Orandum est ut sit mens sana in corpore sano. Молите се да би у здравом телу био здрав дух. Ова молитва је ништа друго него потврда и исповедање благодати Духа Светог, тј. да ми као људи морамо чинити све да живимо у складу са својом природом како би нам и душевни и телесни аспект функционисао у хармонији. Али то није довољно да би функционисао у пуноћи и да би оно што је дато, јер је и задато, могло да узраста и да дође до свог циља. Неопходно и потребно је да постоји и благодат, да постоји и духовни аспекат, тј. да постоји и воља Божја. То ви најбоље знате. И сам сам имао прилику не једампут да чујем, можда и од неких од вас: Ми смо учинили што је до нас (у свом послу), а све остало је у руци Божјој.
Сваки човек има неки дар и то је једна теолошко-антрополошка истина, али дар није циљ сам себи. Таленат који неко има није циљ сам себи. Дарови које имамо јесу средства да дођемо до крајњег циља, а тај крајњи циљ јесте да кроз дарове и таленте које имамо пројавимо и потврдимо љубав у односу на ближње и наравно тамо где има вере и љубав у односу на Бога. Дар који можда више него други дарови откривају ту тајну љубав, тј. да дар постоји да би се посведочила љубав, јесте дар који сте ви лекари добили. С тога се молим Богу да ви сви, који сте лекари и који лечите оне којима је помоћ потребна, који болују од било какве болести, будете увек огрнути благодаћу Божјом и да никада не посустанете у даривању себе кроз дар који сте добили. Јер дар, како и сама реч каже, јесте нешто што смо добили бесплатно. Бесплатно смо добили, бесплатно треба и да дајемо, тј. треба да дајемо окренути љубави и прожети љубављу и имајући на крају као свој циљ љубав.
Молећи се Светим бесребреницима Козми и Дамјану, двојици браће који су били лекари, који су пред Богом заступници свих лекара, молећи се заједно са њима и њима да Бог увек буде са вама, још једанпут вам честитам јубилеј, заиста велики, и нека Бог да да се још много пута и ми оваквим поводима сусрећемо, али да ова болница и задужбина Спасићева, коме нека је вечни помен, траје и после свих нас. Живели и нека све Господ благослови.
