ПОНЕДЕЉАК, 13. 9. 2021 - 19:37

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Како одабрати духовника

ПИТАЊЕ: Да ли називи духовник и духовни отац имају исто значење? Како се постаје духовно чедо неком свештенику?

ОДГОВОР ДУХОВНИКА:  На твоје прво питање, рекао бих да појмови духовник и духовни отац имају исто или врло слично значење. У готово свакој реченици у којој бих употребио један од та два појма, чини ми се да бих могао употребити и онај други, а да реченица не промени значење. Чини ми се стога много важније питање шта под тим појмовима ваља да подразумеваш. Духовник је неко ко се стара о твом духовном узрастању. У зависности од тога какве су твоје амбиције у духовном животу, колико желиш да му се посветиш, колико те интересује духовни живот, зависиће и то какав ћеш однос имати са својим духовником. За највећи број људи, улогу духовника у потпуности ће задовољити њихов парохијски свештеник. За највећи број питања о духовном животу, парохијски свештеник ће дати сасвим задовољавајући савет. Ако неко има какав озбиљнији проблем у животу, биће понекад потребно да се обрати и неком духовнику са више искуства. За сва пак остала питања, може и даље да се саветује са својим парохијским свештеником. Добар свештеник ће га чак и сам упутити коме да се обрати ако се ради о каквом проблему за које свештеник није сигуран да уме да га реши. Као што треба да се редовно консултујеш са својим лекаром опште праксе и да од њега примиш савете како да одржаваш своје здравље или како да се избориш са неком мањом болешћу, а ако се деси да се озбиљно разболиш, онда ће те лекар упутити код неког специјалисте у зависности од тога о каквој се болести ради. Ако се уз помоћ лекара специјалисте излечиш, наставићеш да одржаваш своје здравље уз помоћ свог лекара опште праксе. Тако ти је парохијски свештеник духовник „опште праксе“, кога ваља да питаш о свему што се тиче твог духовног живота. Ако се држиш савета које ти он пружи, па ипак наиђеш на неки озбиљнији проблем, онда ће те он упутити, духовнику „специјалисти“, тј духовнику који има богатије искуство и који ти може помоћи да свој проблем разрешиш. Овакав поредак је сасвим задовољавајући за људе који желе да живе у свету, да имају своју породицу и да се баве пословима овога света. Они пак, који се више интересују за духовни живот, који желе да се том животу посвете сасвим, који теже да достигну савршенство, такви имају потребу да их духовник прецизније руководи, да их боље и дубље упозна, те да им одреди неку прецизнију стратегију духовне борбе, како би себе очистили од свих недостатака и достигли савршенство.

То није за свакога. На пример свим људима је потребно да знају како да ходају, како да понекад и скоче, како да неки предмет подигну или баце, али није свима потребно, нити пак интересантно да постижу рекорде у трчању, скакању, дизању терета, или бацању копља, кугле и кладива. Они који се више интересују за атлетику, њима неће бити довољно само да науче да трче и скачу, него им је потребно стално вежбање и усавршавање у овим вештинама. Таквима је потребан и тренер који ће те њихове напоре усмеравати, како би они постигли успех у тој области. Већина људи није спремна да одвоји толико времена и енергије да би се озбиљно бавили атлетиком или каквим другим спортом. За већину, је довољно да се спортом баве рекреативно, без много ангажовања и наравно без жеље да у том спорту достигну врхунске резултате. Сасвим је мали број људи који су спремни на сва одрицања која професионално бављење спортом изискује.

Тако је и са духовним животом. За већину људи је сасвим довољно да се рекреативно баве духовним спортом, да се чувају да негде не застране, да им духовна чула не закржљају због недостатка активности. И за вођење таквог духовног живота, сасвим је довољно да се за савет обрате свом парохијском свештенику, да одлазе сваке недеље и празника у свој парохијски храм, где ће сваки пут чути неку поуку, да се причешћују и по потреби исповедају кад нешто погреше, и понекад ако се потреба укаже да се за савет обрате и неком искуснијем. Они који су спремни на већа одрицања ради достизања врхунских резултата у духовном животу, таквима је потребно да имају духовника који ће их пратити у духовном животу, који ће им задавати задатке за вежбу, који ће руководити њиховим духовним тренингом. Такви имају потребу да се чешће саветују са својим духовником, те да га питају о сваком кораку који ће начинити, како се не би негде узалуд трудили и како би своје духовне напоре усмерили тамо где је најпотребније. Такав однос са духовником делује веома примамљиво и готово да нема човека који не би пожелео да га стекне. Међутим, то није за свакога, и није свакоме потребно. Многи људи чувши или прочитавши о духовном руковођењу, и пожелевши да тако нешто имају, одлазе духовницима са питањем: „Оче желим да будеш мој духовник“. Мисле да ће ако он пристане одједном се нешто сјајно десити у њиховом животу. Однос о коме су читали се не ствара одједном. То није склапање неког уговора. Такав однос је нешто што се мало по мало гради и продубљује. Колико се тај однос продубљује, толико је више неопходно одрицања и труда у духовном животу. Они који нису спремни на толика одрицања, који не могу да одвоје толико времена и уложе толико труда у своје духовно усавршавање, такав однос никад неће ни достићи. Стога пре него што упиташ неког духовника да ли пристаје да те духовно руководи, пре свега размисли колико си спреман да уложиш труда и одрицања у изградњу једног таквог односа. Ако ниси спреман на велика одрицања, онда се радије задржи на томе да се свом парохијском свештенику обратиш за већину савета, и само изузетно кад имаш какав озбиљнији проблем за који твој свештеник нема право решење, за тај проблем обрати се неком искуснијем духовнику. Ако си пак готов да уложиш труда колико год буде било потребно, ако си спреман да се одричеш многих ствари, како би у духовном животу постигао врхунске резултате, онда чешће питај духовника и причај му о свему што се с тобом дешава. Ако га будеш слушао, те ако од те послушности будеш напредовао, онда ће готово сигурно и духовник да се више заинтересује за твој напредак, те ће почети да те пажљивије прати и прецизније саветује. Тада ће се међу вама успоставити тај однос о коме се тако често прича међу побожним хришћанима. Тада заиста неће бити никакве потребе да духовника питаш: „Да ли си ти сада мој духовни отац?“

И без речи све ће бити јасно. Однос између духовника и његовог духовног чеда треба да се заснива на љубави и међусобном поверењу. Ако се ти не покораваш духовнику из љубави, или ако те он не руководи из љубави, онда такав однос може да буде погубан. Једне прилике сам чуо од једног свештеника, који је како каже имао више од четири стотине духовне деце, овакву реченицу: „позваћу сву своју духовну децу да дођу овде и штрајкују глађу испред манастира, ако ме неко такне“. Он се био доселио у близину једног манастира, а при том он није припадао тој епархији, нити је имао парохију. Његов епископ га је рукоположио и дозволио му да се бави мисионарским радом, да буде духовник и по молби самог тог свештеника није му доделио парохију. Пошто је својим неканонским боравком на туђој епархији, и у непосредној близини манастира, почео да смета мештанима и братству манастира, било му је речено да се одсели где год жели, само да више не буде у том крају. Чак му је игуман манастира понудио да му манастир плати превоз ствари и огрева. Испрва је био прихватио да се сели, али се до јутра предомислио и тада је рекао да неће да се сели, и да ако га неко буде силом принуђавао да ће позвати своју духовну децу на штрајк глађу. Ја сам се најежио од ужаса кад сам чуо такву реченицу. Он дакле уопште не воли своју духовну децу. Јер како би могао да их воли и да у исто време захтева од њих да штрајкују глађу, само зато да њега нико не би натерао да се сели. Било ми је очигледно да је и сам тај свештеник у великој прелести, а да су и сва његова духовна деца у великој опасности. Постарао сам се да о том догађају обавестим његовог епископа, и он је деловао прилично изненађено, али ипак ништа није предузео и тај свештеник се касније одселио, али је и даље наставио да ради по старом. Бивши рашко-призренски епископ Артемије, је важио за великог духовника. Скупио је око себе мноштво младих људи и привукао их у монаштво.

Када је Свети архијерејски Сабор донео одлуку да га пензионише, наравно скоро сва његова духовна деца, монаси и монахиње, су били потресени и наравно било им је криво што се то догодило њиховом духовнику. Врло брзо се међу њима проширило једно поређење између њиховог духовника и Светог Јована Златоуста који премда је био невин, на инсистирање царице, је био свргнут и послат у прогонство где је не дуго после тога и скончао свој земни живот. Наравно такво поређење је пријало и њима и њиховом духовнику. Но, Свети Јован Златоусти је након што је био свргнут и протеран писао својој духовној деци, својим помоћницима који су му били одани и верни, као на пример ђакониси Олимпијади, да они ипак остану на својим местима, да наставе да служе Цркви и новом патријарху као што су служили и њему. Он их није позивао да пођу са њим у прогонство и да му праве друштво. За разлику од бившег рашко-призренског епископа Артемија, Свети Јован Златоусти је волео своју духовну децу, и није желео да и они страдају с њим, него им је саветовао да остану свако на свом месту. Артемије је међутим својој духовној деци рекао да они сами одлуче хоће ли поћи с њим у прогонство или не, али је то рекао на такав начин, да је било јасно између редова да жели да сви они пођу за њим и напусте своје манастире. На жалост велики број их је кренуо за њим, премда их је тадашњи администратор рашко-призренске епархије, митрополит Амфилохије молио и преклињао да остану сваки у свом манастиру. Знам да су многи од тих монаха и монахиња искрено волели свог духовника и слушали га са љубављу, али он њих није истински волео. Њему је било милије да сви они буду рашчињени, да се потуцају које куда, него да остану сваки у свом манастиру и да наставе да служе Богу и Цркви. Њему је било важније да он покаже своју моћ над том својом духовном децом, ваљда очекујући да ће се Сабор кад види ту његову моћ уплашити и предомислити. Наравно, свима је било жао те његове духовне деце, али никоме није падало на ум да се предомисли и врати на епископски трон човека који својом себичношћу тако разорно делује на Цркву. Из свега овога ваља извући поуку да је кључни елеменат за правилан однос са духовником љубав. Ако се у том односу ма шта чини без љубави, онда тај однос може имати погубне последице. Уместо да води ка спасењу, такав однос води у пропаст душе.

Стога буди опрезан и нарочито обраћај пажњу на то да ли се у поступцима духовника види истинска очинска брига и љубав или је у питању неки себични интерес. Духовник ако добро познаје свог духовног сина, сигурно ће знати које су његове највеће слабости и као брижан отац стараће се да те слабости искорени. Да уместо њих засеје врлину која је супротна тој слабости. Стога његови савети могу да буду веома болни за онога ко је поробљен каквом страшћу. Демони ће тада сугерисати сину да је духовник врло груб и да му недостаје љубави. Треба бити веома опрезан да се таква помисао не прими. Љубав не значи увек само нешто пријатно, не значи бескрајна попустљивост. Некада љубав захтева да се нанесе бол ономе кога волимо, како би га избавили од неке будуће невоље. Ипак треба добро размислити да ли такве помисли долазе само због повређене сујете, због претрпљене боли, док духовник тиме није ништа ни изгубио ни добио за себе, или се ради о томе да духовник тиме нешто жели да постигне за себе, да задовољи неку своју себичну жељу. У оном првом случају треба трпељиво подносити и не напуштати духовника, па ће ускоро доћи до олакшања. У другом пак случају, ако видиш да те духовник жртвује ради неких својих циљева и тежњи, онда се боље чувај таквог духовника и потражи неког другог. Надам се да сам ти овим одговорио и на твоје друго питање како се постаје духовно чедо неком свештенику. Мој ти је савет да добро размислиш о својим циљевима и да видиш којој групи људи припадаш: да ли желиш да се сасвим посветиш духовном животу, или желиш да се више усмериш на живот у свету, а да се духовним животом занимаш само онолико колико буде било потребно. Ако си у оној мањој групи људи који желе да се сасвим посвете духовном животу, потражи духовника кога ћеш моћи да искрено волиш, и који ће моћи искрено да воли тебе. Ако си пак у оној већој групи, држи се пре свега свог парохијског свештеника и његових савета, а по потреби за неке посебне ситуације можеш да се обратиш и неком од искуснијих духовника.
 

Повезане вести

Одговор духовника