ПЕТАК, 2. 4. 2021 - 09:59

Извор: ТВ Храм

Духовник - Православац не робује свету

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог оче Хвала вам што одговарате на наша питања. Већ сте ми једном на тај начин помогли! У недоуимици сам.. читала сам, на страници једног манастира, како ми хришћани заправо треба да презиремо све земаљско и како треба да умремо за овај свет.

ТВ Храм

Са друге стране знам за поуку Оца Тадеја, која говори, да треба животу да се радујемо, да нам га је баш зато Господ и дао. Мене је сад то збунило, вероватно не знам да протумачим речи на прави начин. Ако требамо презирати свет, како да живимо у њему? Зар не треба да му се дивимо? У исто време се питам, ако волим да проводим време са пријатељима, причајући, путујући око света, да ли ја грешим? Како да се радујем дану, ако требам да презирем свет? Шта значи умрети за овај свет? Чиме проводити своје време на овоме свету? Хвала вам на одговору драги оче.. Д.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Реч “СВЕТ” се у аскетској литератури користи да означи свеобухватни скуп људских страсти, све оно за чиме велика већина људи чезне на земљи. Она не означава Божију творевину, као што се у данашњем говору под том речју подразумева. Стога кад се говори о томе да треба презирати свет, ту се не мисли да треба презирати Божију творевину, него више презирати оно за шта се већина људи на земљи отима: власт, богатство, људску славу, и томе слично.

У том смислу умрети за свет, значи постати равнодушан према слави, богатству, раскоши, телесном покоју, телесној лепоти… Постати потпуно равнодушан за све ове ствари, то је одлика само оних најсавршенијих и то се назива бестрашће. Ја лично нисам достигао такав степен савршенства, па о томе не бих могао нешто више казати од овога што сам о томе прочитао.

За почетнике у духовном животу, тако нешто је недостижно. Стога за нас умирање за свет подразумева не да постанемо савршено равнодушни према свим оним стварима, него да се оспособимо да свим оним стварима придајемо мањи значај него ли врлинском животу. На пример, за неверујуће људе, је можда логично и оправдано да се послуже неком преваром или да повреде нечија осећања, како би се домогли богатства, славе или власти. За хришћане, ту не сме бити никакве дилеме. За праве хришћане, неупоредиво је важније поштење и образ него ли сва слава и богатство овога света. Нема те власти, богатсва или славе за чије достизање би се прави хришћанин одлучио да повреди неког од својих ближњих. У том смислу хришћани треба да буду имуни на привлачну силу којом нас маме богатство, слава и моћ.

Старац Тадеј је у праву када каже да нам је Господ и подарио овај свет да му се радујемо. Он нам је чак и поверио власт над створеним светом рекавши: “Рађајте се, множите се, напуните земљу и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи”. Бог се неће увредити ако ми уживамо у Његовој творевини, ако се радујемо лепотама овога света. Он се неће увредити ни ако ми пожелимо нешто од тога. Свети апостол Павле каже: “Нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене”. Дакле и власт је Божија творевина, сам концепт власти и хијерархија међу људима, Божија је творевина. И није противно Богу желети власт или желети богатство. Бог не забрањује употребу овога света, него његову злоупотребу. Стога је погрешно желети то по сваку цену или желети то више од свега. Јер у том случају више се не ради о употреби Божијих дарова, него о њиховој злоупотреби. Јер ако неко жели власт више од свега и ако је у настојању да се домогне власти, спреман да слаже или да украде или да некога повреди, такав злоупотребљава Божију творевину. Можда такав у себи замишља да ће се када оствари своју жељу, радовати Божијој творевини, али се у томе грдно вара. Јер такав желећи превише власт, самог себе даје у ропство тој својој жељи. И онда га та жеља приморава да чини ствари које не би желео и то је оно што помућује радост. Стога човек који је поробљен страстима и жељама, није способан да се истински радује Божијој творевини. И такав уместо да господари над Божијом творевином, самог себе предаје у ропство Божијој творевини. Уместо да служи и поштује свог Творца, он више поштује и више се покорава творевини.

Жеље ка привлачним стварима овога света имају тенденцију да расту у нама. Што их више задовољавамо то су оне веће. Сиромах сања о томе да добије од некуд хиљаду динара, а неко богатији сања о томе да добије милион динара, неко још богатији, сања о томе да добије милијарду. Кад онај који сања о милионима, добије хиљаду динара, он то ни не примети, нити се томе обрадује, док се онај сиромах који сања о томе да добије хиљаду динара обрадује чак и кад добије свега сто динара. Због те тенденције ових жеља да се повећавају, многи оци и учитељи  Цркве су писали о томе да овакве жеље треба сузбијати у себи. Нису оне саме по себи лоше, али ако им се препустимо, оне ће нас очас посла поробити и навести на какав грех. Ако их пак сузбијамо и суздржавамо, онда ћемо моћи да се одупремо њиховим наговорима да учинимо какав грех. Због тога су оци препоручивали презир према свету. Свети Јован Лествичник пише: “Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио”. Овде он чак говори о мржњи према свету, но то је попут онога што је Христос рекао: “Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик”. Не тражи Господ од нас да заиста мрзимо своје најближе, него да наша приврженост према ближњима не буде већа од наше љубави према Богу. У сравњењу са нашом љубављу према Богу, свака друга наша љубав треба да буде много мања тако да се може чак назвати и мржња. Као кад премудри Соломон каже: “Ко жали прут, мрзи на сина свог”. Он хоће да каже да онај који не удари свог сина кад овај заслужи батине, такав отац не воли свог сина довољно, тј такав “мрзи на сина својега”.

Да би смо се сачували од ропства својим жељама, да би смо их држали под контролом, неопходно је дакле да их мање желимо него ли живот по Богу; да наша приврженост према било којој од тих ствари буде знатно мања од наше привржености према Богу и врлинском животу. Тако да се та наша љубав према стварима овога света, може сматрати готово за мржњу у сравњењу са нашом љубави према Богу.

У том дакле смислу, ваља да разумеш речи: “мржња према свету” или “презирање света”. Поглед на лепоте овога света, нека у теби побуди љубав и дивљење према Богу који је створио све те лепоте. Ако своју пажњу зауставиш само на лепотама овога света, долазиш у опасност да будеш њима поробљена и да уместо да господариш творевином, постанеш њена робиња. Долазиш у опасност да творевину претпоставиш Творцу.

Нека те Господ сачува од робовања било којој творевини.

Повезане вести

Одговор духовника