ЧЕТВРТАК, 1. 4. 2021 - 10:04

Извор: ТВ Храм

Духовник - О опелу над самоубицом

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Поштовани, моја мајка,иначе болесна,је у 66. години починила самоубиство. Када сам се обраћала свештеницима са захтјевом да се помиње њено име на литургији, добила сам опречна мишљења. У једној цркви је речено да може, а у другој, да не може и да је то гријех. Уз одобрење епископа вршено је накнадно опело кад је био 40-дневни помен. Какав је ваш став по том питању и како да се моли породица која доживи тако нешто. Хвала на одговору.

ТВ Храм

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Када сам био млад монах научили су ме да је самоубиство тежак грех и да се за душе самоубица може молити само у личној приватној молитви, а да се не сме вршити за њих никаква молитва у Цркви. Прихватио сам тада ово мишљење као да се ради о апсолутно истинском и коначном ставу Цркве по том питању. Као млад монах, био сам жељан да испоштујем свако слово закона, по било коју цену. Верујем да тако размишља и већина младих свештеника. Младом човеку се чини да је слика света црно-бела и нема ни трунке места за неку нијансу сиве. Отуда сам некада и ја био склон да људима који се нађу у ситуацији попут твоје кажем да је грех помињати самоубице на литургији као што су ти већ неки свештеници рекли.

И заиста младом, неискусном монаху или свештенику, чини се да ту нема простора ни потребе за неком дужом причом: правило је тако и тако и крај приче. То је лако применити на људе које не познајеш, према којима немаш никаквих емоција. Међутим, кад се то деси неком, теби блиском, онда увиђаш да је таква црно-бела слика света прилично оскудна. Тада имаш потребу да се дубље замислиш над сваким од правила која си научио.

Слушао сам патријарха Павла кад је говорио о законима и канонима и о њиховом примењивању. Он је говорио да је свако правило написано са одређеном намером. Законодавац је имао одређени циљ када је формулисао неко правило, желећи да сузбије тачно одређену рђаву појаву. Да би се закон исправно примењивао, неопходно је разумети ту идеју, тај циљ који је законодавац желео да постигне. Јер времена и прилике се мењају, и ако се само слепо следе речи написане у закону, без размишљања о разлозима због којих су те речи у првом реду написане, онда се врло лако може доћи у ситуацију да урадимо нешто што је противно Богу.

Фарисеји су се на пример слепо држали Мојсијевог закона, допуњеног кроз векове разним правилима прописаним од људи, па су дошли дотле да слепо чувајући нека правила прописана од људи укину Божије заповести. На пример: Божија заповест каже “Поштуј оца и мајку”, а фарисејско предање каже да ако неко каже да је оно чим би могао помоћи својим родитељима, намењено да се приложи у храм, онда је такав ослобођен од помагања својим родитељима. Тако су држећи одређена правила, укинули оно што је основно у закону. Патријарх Павле је говорио да је дух закона оно што треба примењивати, а не слово. Слово убија, а дух је оно што оживљава. Под духом закона он је подразумевао оне основне идеје и циљеве којима се руководио законодавац када је правила формулисао.

Примењујући ове речи патријарха Павла, временом сам увидео да се између црног и белог налази још читав низ сивих нијанси и да само пуко познавање текста закона је далеко од стварног разумевања закона.

Потпуно је неоспорна чињеница да је самоубиство тежак грех. Он је додатно тежак и због тога што се за неке друге тешке грехе, човек још може покајати, док се са самоубиством одсеца било која нама позната могућност да се човек за тај грех покаје. Због тога је самоубиство од давнина у Цркви третирано као један од најтежих грехова. Некада се није дозвољавало сахрањивање самоубицама у гробље, него су их сахрањивали на раскрсницама или поред пута. Опело се није вршило над самоубицама јер је опело у суштини једна свечана служба. Она садржи наравно и молитве за опраштање греха уснуломе, али већи део опела ипак има један свечани готово празнични тон. Певајући опело над уснулим хришћанином ми славимо чињеницу да је тај наш брат или сестра претрчао трку до краја, да је до краја ишао уским тужним путем, да је у животу трпељиво носио јарам Христов, да је до краја следио за Христом. Ако је понегде нешто и сагрешио, молимо Бога да му то опрости, али тежиште је на одавању признања новоупокојеном за сав труд који је уложио живећи међу нама.

Површном слушаоцу, опела може се учинити као да је то искључиво молитва за опраштање греха. Стога кад Црква некоме ускрати опело, то може звучати као сурово и безосећајно, као да Цркви није стало до спасења тог несрећника. Међутим, Бог жели да се сви људи спасу. Црква не може не желети спасење свих људи укључујући ту и самоубицу. Сасвим сигурно је дакле да Црква не брани да се упућују молитве за опраштање греха било ког човека, па и самоубице. Опело се ускраћује не зато што би било погрешно молити Бога да опрости грех, него зато што би било бесмислено и неискрено да славимо некога као да је издржао до краја, ако он није издржао до краја. Бесмислено би било да за некога кажемо да је следовао за Христом, ако му није следовао, или да је трпељиво носио јарам Христов, ако га је одбацио. Вероватно би се такве похвале које покојнику упућујемо током опела, самоубици урачунале као незаслужене похвале, па би самоубици од тога било још горе. Као што каже Христос у Јеванђељу: “Такви ће чути, примили сте плату своју”. Боље је за њих ако им Црква остане дужна неких похвала и почасти, него ли ако добију више него што су заслужили. Јер ако неко заслужи какву похвалу и признање, али за живота остане непохваљен и непризнат, таквога очекује плата на небу. То је дакле, прави разлог због чега се опело забрањује самоубицама.

Такође ту је и васпитни моменат. Ускраћивањем опела, Црква жели да опомене све оне који се нађу у каквој тешкој животној ситуацији, да се никако не предају и не крену путем самоубиства. Идеја је дакле да се на тај начин смањи број самоубистава. Као млад монах, чуо сам овако расуђивање по питању давања дозволе да се опело изврши над самоубицом. Ако је самоубица патио од каквих душевних болести, ако се лечио, онда таквоме се може дозволити опело, под претпоставком да није владао собом у тренутку када је самоубиство починио. Ако, пак није лечен од психичких болести, онда је такав самоубиство учинио свесно и таквоме не би требало дозволити опело ни сад ни после четрдесет дана. Тада ми је овакво расуђивање деловало исправно и ја сам са неодобравањем гледао на то што се опело након четрдесет дана даје готово редовно, без много провере. Тако сам мислио, све док ми један старац није испричао овакво своје искуство. У пархоји се догодило да је један млађи човек, који је иначе долазио у манастир, и кога је старац добро познавао, у тренутку слабости извршио самоубиство и оставио жену са двоје мале деце. Старац је написао молбу епископу да се након четрдесет дана одобри опело том човеку. Опело је одобрено, и старац је отишао у четрдесети дан да сам лично изврши опело. По завршеном опелу, старац је одржао једну беседу у којој се обратио самоубици и рекао: “Ето ми смо сад извршили оно што је по обичају, али теби од тога нема никакве користи.”, затим је продужио да га грди страшним речима: “разбојниче, кукавицо, бедниче, како си смео да то учиниш својој жени, својој деци, својим пријатељима” и друге страшне грдње му је упутио. Старац је иначе у народу уживао велики углед, и никоме није пало на ум да се нађе увређен због оваквих старчевих речи. Прошло је од тад неколико година, причао ми је старац, кад му је једна млада девојка пришла у аутобусу и рекла да је била на том опелу и слушала његову страшну беседу и како ју је више пута сећање на те његове речи одвраћало од помисли на самоубиство.

Схватио сам из ове старчеве приче, да је он постигао управо оно што је и била основна идеја забране опела самоубицама. Он је самоубицу извргао јавном понижењу грдећи га онако пред свима, а уједно је тиме постигао и да се неки који би се можда убили, одврате од такве намере. Увидео сам да одобравање опела након четрдесет дана има смисла и није погрешно, како се то мени раније чинило.

Но у чему је то заправо грех самоубиства? Бог даје човеку живот, и пружа му све што му је неопходно потребно током живота, васпитава га и упућује на добро. Бог све чини како би му даровао Царство Небеско. Самоубица као да устаје ту директно против Божије воље. Као да пркоси Богу. Као да говори Богу: “Хоћеш да ја живим? Хоћеш да ме спасеш? Хоћеш да ме уведеш у твоје Царство? Е не може, нећеш успети, ја ти то нећу дозволити.” Ако неко баш тако заиста мисли, и ако заиста са таквим осећањима и мислима, почини самоубиство, онда се ту заиста ради о хули на Духа Светога, за коју Христос каже да се неће никада опростити. Но, да ли је неки самоубица заиста баш тако размишљао и да ли је баш такав став заузео према Богу, ми то не можемо поуздано знати. Бог јасно види најтананије помисли скривене дубоко у нашем срцу. Бога не можемо преварити. Ако неко у себи, у дубини своје душе има баш такав став према Богу, Бог га неће на силу уводити у Царство, неће га на силу спасавати. Но, ако је неко починио самоубиство са некаквим другачијим ставом према Богу, ако тим својим гестом није намеравао да Богу тера инат, онда таквога Бог можда и уведе у Царство Небеско, или га на неки други начин избави од вечних мука. Нико о томе не може знати ништа поуздано, јер нам о томе Бог ништа није открио у Јеванђељу.

Такође није све једно ни то на који начин је самоубиство извршено. Неко се на пример отрује. У таквом случају смрт не наступа баш тренутно и може бити да се човек покајао што је отров испио, тако да умире покајан, са жељом да живи. А све што ми видимо је да је човек испио отров и убио се. Ми не можемо знати шта се дешавало у души тог човека у тренутку смрти. Можда је умро покајавши се, а можда и до краја пркосећи Богу.

Оно што знамо поуздано је то да је самоубиство тежак грех. Но и блуд је тежак грех, и лаж је тежак грех. Људи око нас чине тешке грехе много пута. Зар је могуће да ће сви ти људи, пропасти? Зар ће сви они завршити изван Царства Небеског? Какав ће бити онда живот оних малобројних у Царству Небеском, ако је највећи број њихових пријатеља, сродника, познаника отишао у вечну муку? Мени лично је тешко да замислим да ће то баш тако бити. Склонији сам да верујем да сваки човек, чинећи какав тежак грех, навлачи на себе муке још у овом веку и да кроз те муке, он пре или касније или можда тек на самом крају свог живота, ипак увиди колико је погрешио и покаје се. Ја некако верујем да ће само они који заиста са намером терају инат Богу и свесно се противе Божијој вољи, који остану до краја упорни и тврдокорни у свом греху, бити лишени Царства Небеског. Такви људи можда неће имати никога ко би их се сећао у Царству Небеском и ко би због њих уздисао.

У молитвама за упокојене, често се говори о томе да у Царству Небеском неће бити туге ни жалости ни уздисања. Ако замислимо да се неко, ко се удостојио Царства Небеског, сети неког свог ближњег који је отишао у вечну муку, како је могуће да такав неће уздахнути, или да се неће ожалостити макар и на трен? Стога сам ја склон да верујем да ће у Царство Небеско бити примљени и они који то можда својим животом нису заслужили, али који су стекли симпатије неких који су се удостојили Царства Небеског и који су у њиховим душама оставили неизбрисиву успомену те их се ови сећају.

Дакле, сестро, што се тиче твоје мајке, сматрам да ти нико не може дати никакве гаранције, нико не зна поуздано шта ће са твојом мајком бити. Да ли је она својим самоубиством заиста желела да Богу пркоси или је то урадила из неких других мотива, то нико не може да поуздано зна. То је нешто што остаје између ње и Бога. Тамо где прихвате да помињу име твоје мајке на литургијама, ти га дај да се помиње. Где те одбију, не љути се и не чуди се њиховом ставу. Кад ти се пружа прилика да учиниш какво добро дело, да некоме помогнеш у нечему, учини то у име своје мајке. Замоли оне којима чиниш добро да помену твоју несрећну мајку. Моли се сама за опроштај грехова твоје мајке. Изнад свега старај се о свом личном спасењу. Јер ако се ти удостојиш Царства Небеског, верујем да ни твоја мајка неће бити далеко и да за њом нећеш уздисати ни туговати. Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ми не знамо све Божије планове и замисли. Ми не можемо ограничавати Бога и Божије милосрђе. Самоубиства се морамо чувати и борити се против очајања и безнађа. Самоубиство морамо сматрати за најтежи грех, али када је реч о нашим ближњима, надајмо се да ће Бог с њима учинити што је најбоље могуће у складу са Његовом љубављу и милосрђем, поштујући наравно и правду.

Повезане вести

Одговор духовника