ПЕТАК, 10. 9. 2021 - 20:12

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - О разводу брака

Живим у грађанском браку 27 година. Супруг је скоро 10 година старији од мене. Много сам волела свог мужа и лудо била заљубљена у њега. Сада кад погледам уназад, не знам да ли бих могла рећи да је он мене икада волео, бар не на начин на који сам ја то желела. Никада ми заправо није ни рекао да ме воли, а често ни његови поступци нису указивали на то. Чак и док смо се забављали ме није поштовао и уважавао, а и у браку смо се мало о чему икада могли договорити. Често ме омаловажавао, чак и пред другима и увек је морало бити како он каже, а ако сам се ја на неки начин изборила за оно што сам ја желела, онда би ме кривио да сам никаква жена, да радим све по своме и да ме баш брига шта он мисли, те би се љутио на мене, а ја сам се онда извињавала, мада заиста нисам имала за шта, јер ништа погрешно или ружно нисам радила. Међутим, све што бих "угодила" себи у ствари је било с неком горчином и непријатношћу и без потпуне радости и задовољства и увек у неком страху шта ће он рећи и како ће реаговати. Љубав коју сам осећала према мом мужу временом је нестала… ја мислим највише јер нисам осећала да је била узвраћена и зато јер ми је јако сметало његово понашање и дрскост, његови стални прекори и незадовољство, као и недостатак пажње и разумевања. Недавно сам му рекла да ми је доста свега и да желим развод. Међутим, бринем се како ће он без мене јер му се ближи 60-а. Као хришћански верник знам и осећам да треба да подносим жртву, али сам много несрећна и падам у искушење да будем себична и мислим пре свега на себе?

Драга сестро, бојим се да ти не могу дати конкретан одговор на твоје питање да ли да се разведеш од свог мужа или не. То је одлука коју ти мораш сама да донесеш. Оно што могу је да ти укажем на шта би ваљало да обратиш нарочиту пажњу пре него донесеш своју коначну одлуку. Постоје људи који још негде у раној младости покушају да виком и галамом, љутњом, бесом остваре неки свој циљ, да победе у борби не аргументима, него својим бесним наступом. У многим ситуацијама такав наступ упали. Јер се већина људи повуче пред таквим налетом беса. Ако успе да на тај начин реши свој тренутни проблем, такав човек покушава и следећи проблем на који наиђе да реши користећи се истом методом. Ако и у томе успе, он мало по мало почиње да верује да је нашао кључ за решавање било ког проблема. Временом он усавршава свој наступ, тако да он постаје све ефикаснији и ефикаснији чинећи да проблеми пред њим једноставно нестају. Он реално гледано неће заиста решити никакав проблем, али људи из његовог окружења ће врло често или сами решавати проблем како не би поново доживели његову грдњу и вику, или ће се са својим захтевима и проблемима обратити неком другом. Такав човек који својом виком и галамом успева да покрене више других људи да склањају све препреке пред њим, веома често ће бити омиљен код својих шефова, тако да му је и напредак у каријери скоро загарантован. Док ће већина људи временом научити да контролишу своје емоције, да се понашају цивилизовано, и да вика и гнев нису најефикаснији начин за решавање проблема, те да врло често проблеме још додатно закомпликују; неким људима тај гневни наступ једноставно иде од руке и у њиховом искуству такав наступ увек решава проблем или бар чини да тај проблем нестане из њиховог видокруга. Такви људи никада не постану зреле личности, него се и у старости понашају попут размажене деце која се ваљају по поду и вриште кад им нешто није по вољи. Једино што је начин на који се љуте налик на гнев одраслих људи, али је образац њиховог понашања попут размажене деце.

Из свега што си написала, имам утисак да је твој муж један од таквих људи. Са таквим људима мораш да поступаш као што би поступала према размаженом детету. Шта паметан родитељ ради кад дете има напад беса услед размажености? Пре свега не обраћа пажњу на његов бес и пусти га да се само замори од таквог беса, али му при том не попушта ни за милиметар. Кад се дете примири онда му објасни да га бес не води до циља, те да ако жели да оствари свој циљ, мора да покуша на неки други начин. Скоро да нема детета које бар некад није покушало да бесом оствари своју жељу, али као што рекох већина људи још у детињству науче да такво понашање не води циљу и тако сазри. Стог кад твој муж почне да бесни и да виче на тебе, ти се немој уплашити. Старај се да у себи савладаш узбуђење и немој му противречити, немој ступити у свађу с њим, јер ће те он сигурно у свађи надвладати. Уместо тога сачекај док он заврши тај наступ, а онда га благо али и одлучно упитај шта тачно жели да ти предузмеш. Кад ти каже шта тачно жели да ти учиниш, најбоље да то ту пред њим запишеш у неку свеску и упиташ га да ли је баш сасвим сигуран да то жели и да ли је спреман да преузме на себе одговорност за све последице. Потом уради тачно тако како је желео и допусти да се сам суочи са последицама. Сва је прилика да ће ипак ублажити свој став када се суочи са одговорношћу. Јер он се не љути и не бесни истински, него је то више његов покушај да проблем отера од себе. Докле год има неког ко ће те проблеме решавати негде подаље од његових очију, он ће покушавати да на сваки проблем примени исту тактику. Но, кад примети да та тактика није уклонила проблем пред њим, него је проблем још увек ту и од њега се захтева да пружи прецизна упутства о томе шта треба предузети и да ће он сам бити одговоран за то што ће се предузети, тада ће о проблему размишљати на други начин. На пример он ти замера што комуницираш са својим сродницима и сматра да те њихови проблеми оптерећују и утичу на твоје расположење и твоје здравље. То своје замерање он ти наравно демонстрира у нападу беса и каже да би најбоље било да сасвим престанеш да комуницираш са својима. Ти треба да сачекаш да он заврши са својом виком, а онда га упиташ: „Шта тачно желиш да учиним?“ Ако каже: „Престани да комуницираш са својима“, ти кажи: „На који начин желиш да то учиним?“, „Учинићу како желиш, али ми се чини да ћу се од тога разболети. Да ли си сигуран да баш то желиш да учиним?“ „Да ли си спреман да преузмеш на себе сву одговорност за последице тог поступка?“ Ако се опет разгневи на неко од ових питања, само стрпљиво сачекај да се извиче, па га упет упитај да ти прецизно каже шта је то што он жели да ти учиниш. Видећеш да све то што у гневу говори, не мисли заиста тако и да ће кад буде суочен са прихватањем одговорности за своје одлуке променити свој став. Тако поступај кад год он добије наступ гнева. Сачекај да престане са виком, а затим га упитај шта тачно жели да предузмеш и да ли је спреман да на себе преузме потпуну одговорност за све последице. Добро је ако имаш у руци и једну свеску у коју ћеш записивати све што ти буде одговорио. Да си тако од почетка с њим поступала, највероватније би се до сада мало укротио. Сваки пут кад си се под налетом његовог гнева повукла и прећутала и тиме уклонила проблем који се пред њим појавио, он је добио још један доказ више да гневни наступ уклања све проблеме.

Мислим да ти у овој ситуацији није од користи да размишљаш о томе шта је праведно, а шта не у вашем односу. Јер ако о томе будеш размишљала са острашћеним умом у стању повређености, сва је прилика да ћеш видети како он нема баш ни мало права да се понаша тако како се понаша, а да ти имаш потпуно право да учиниш како ти желиш. Такво размишљање ће те водити само ка једном закључку: да је развод неминован. У осталом ти би то већ сигурно и урадила али ти срце говори да би то можда било погрешно и због тога си и поставила ово питање. Јер колико је он крив што се гневи, крива си и ти што си му омогућавала да проблеме заобиђе испадима гнева. На неки начин ти си га размазила. Стога је боље да себи не допушташ да размишљаш о томе ко је више, а ко мање крив. Уместо тога, размисли о циљу који желиш да постигнеш и о последицама како у овом привременом животу, тако и о последицама које ће твоја одлука имати и на твоју вечност. Кад си се удавала очекивала си једно, а снашло те је нешто сасвим друго. Понашање твог мужа није било онакво какво си ти очекивала. Отуда је природно да осећаш незадовољство и разочарање. Али скоро да нема човека на земљи који није доспео у сличну ситуацију, очекујући ружичасту будућност, која се касније испостави да није баш тако ружичаста, него много мрачнија. Теби се дакле није догодило ништа толико необично, већ нешто што људе сналази на сваком кораку. Но, то не значи да ниси могла остатак свог живота провести у радости, само да си умела да се поставиш како треба. Али ни сад још није све изгубљено. То што си се кроз живот мучила, што си подносила разне жртве, плата за то ти неће пропасти. Пишеш да ти је доста таквог живота уз његове сталне прекоре и незадовољство, без пажње и разумевања и да стога желиш развод. Истина, ако га напустиш, његови прекори те неће више узнемиравати, али ћеш и даље бити без пажње и разумевања. Шта ако се поново нађе неко да те грди и прекорева? То не мора бити твој муж. Може бити нова комшиница, или нови колега на послу. Ако не научиш како да се суочиш са таквим проблемом, мучићеш се где год да кренеш. Јер где год да одеш, демони ће се постарати да тамо буде неко ко ће те на исти начин мучити, јер знају да је то твоја слаба тачка. Ако пак научиш како да се с тим проблемом носиш, онда ти ни даљи живот са твојим мужем, неће бити проблем. Да ли онда разводом постижеш неки вредан циљ? Имај у виду и то да свака грдња која те је у животу снашла, била је прилика да зарадиш небески венац. Свети Јован Лествичник пише: „Ко од себе одбацује грдњу, било да је оправдана или не, одбацује своје спасење; а ко је прима, са жалошћу или не жалостећи се, брзо ће задобити смирење“. По свему судећи, већина грдњи којима те је засипао твој муж биле су неоправдане, али по речима Светог Јована Лествичника, чак и ако такве неоправдане грдње одбацујеш од себе, одбацујеш своје спасење. Много је боље ако себе научиш како да те грдње на себе прихваташ, и тада ће те мноштво грдњи брзо довести до смирења. Ако напустиш мужа који те толико често грди, напушташ и многе прилике за свој духовни напредак. Размисли о свему пре него се сасвим одлучиш. Ако се ипак решиш да мужа не напушташ, онда ти саветујем да на даље примениш на себе само-укоревање, поред онога што сам ти већ раније написао о томе како да поступаш у ситуацијама када се твој муж гневи на тебе. Самоукоревање ће ти помоћи да његове испаде беса лакше претрпиш. Ако се решиш да га ипак напустиш, наравно то ти нико не може забранити, онда се припремај за неку следећу борбу, јер је врло вероватно да те демони неће оставити на миру знајући твоју слабу тачку. Ако желиш да се само-укореваш, ево ти неколико предлога састављених на основу твог писма. Пишеш да је твоја љубав према мужу с почетка била велика и да је временом нестала јер није била узвраћена. Ово је у супротности са оним што Свети Апостол Павле говори о љубави: „љубав никад не престаје“, као и „љубав не тражи своје“. Из тога је јасно да оно што си ти код себе сматрала да је велика љубав према њему, било је нешто друго што вероватно личи на љубав, али то није била права, истинска љубав. Стога ако њему замераш да те никад није волео, размисли и о томе колико си ти заиста волела њега самог, а колико можда неку слику о њему коју си може бити и сама замислила. Пишеш да си се неки пут изборила за оно што си ти желела, како би „угодила“ себи. То је било погрешно. Јер ако неког волиш, стараш се да све чиниш онако како би угодила ономе кога волиш, а не себи. Стога је муж био у праву кад би те за то грдио. Уместо да се отимаш са својим мужем да би угодила себи, исправно би било да га својим понашањем доведеш дотле да он пожели да ти угоди, па да се он добровољно одрекне своје угодности како би угодио теби. То би био исправан пут. Потпуно је небитно да ли би то било могуће постићи или не, то је једини исправан пут.

Сваки други пут, можда ти се чини да је пречица, али као што си се и сама уверила, није доводио до истинског угођаја, него је угодност увек била помешана са горчином и непријатношћу. Демони ће ти наравно рећи да су горчина и непријатност биле последице рђавог владања твог мужа, али то је лаж. Горчина и непријатност су биле последице погрешног пута који си одабрала, јер чак и да је муж изненада постао кротак и милостив, ипак би осећала горчину и непријатност јер си угодила себи послуживши се погрешним начином. Шта ћеш одлучити не знам. Ако се одлучиш да останеш уз свог мужа, верујем да је то узвишенији пут. Ако сматраш да ти је такав пут недостижан, и да ниси спремна на такву жртву, онда ћеш изабрати развод. Ако онај узвишенији пут заиста премашује твоје способности, онда те савест неће зато прекоревати. Нека ти Бог помогне да донесеш исправну одлуку због које касније нећеш зажалити.
 

Повезане вести

Одговор духовника