Епископ подсећа да су радови на храму трајали током претходне и ове године, а крунисани су завршетком живописа, изведеног са посебном пажњом да што верније дочара дух и стил бисера средњовековног српског фрескосликарства. Цео Храм подигнут је и осликан по узору на Краљеву цркву у Студеници, задужбину Светог краља Милутина из 14. века, те представља њену достојну архитектонску реплику, прилагођену већем простору. Поред очувања аутентичног стила, у живопису су представљени и нови светитељи, чиме је ова светиња добила пуноћу савременог молитвеног живота.

„Трудили смо се да тај фрескопис буде што ближи студеничком, колико је то било могуће. Обновили смо и фасаду, тако да данас храм изгледа као да је Милутинова црква подмлађена и пренета у Буенос Ајрес“, истакао је владика Кирило посебно похваливши рад двојице уметника - Анастасија Радовића и о. Николе Радовића,  који су у дугом и детаљном, захтевном процесу верно пренели Студеницу у далеку Јужну Америку.

Посебну духовну тежину овом храму даје и чињеница да је његову изградњу и развој благословио блаженопочивши Патријарх српски Павле, док је освећење извршено у време администрације Епископа Митрофана (тада њујоршки) 1995 г. Обнова и живописање окончани су 2026г. у данима столовања Патријарха Порфирија и уз његову материјалну помоћ, уз молитвено сећање и на Митрополита Амфилохија Радовића, који је највећи труд уложио у настанак и развој ове од матице удаљене Епархије. У храм је донет и свечани полијелеј из Украјине, који додатно украшава богослужбени простор.

Ова светиња данас сведочи о снази вере и идентитета српског народа у расејању. Далеко од отаџбине, Срби су у Аргентини подигли не само храм, већ и живи споменик својој духовној и културној баштини – као да су део Манастир Студеница пренели у нови свет. Тако је наслеђе великог ктитора Краља Милутина наставило да живи, сабирајући верни народ око истих вредности, молитве и предања, сада и на другом крају света.