Овде се, такође, ради о духовним застрањењима, само о другој крајности, што је опет последица гордости, прелести и недостатка љубави. Разговара се и о потреби подједнаке одговорности, како према Богу, тако и према заједници. Саговорници праве осврт и на значај служења војног рока и васпитни допринос те специфичне „општежитељне” заједнице – поред многих других – на формирање личности младог човека.
Уколико би, евентуално, дошло до појаве појединачних духовних застрањења унетих у војну средину споља, војно свештенство има изузетне капацитете за њихово препознавање и елиминисање. Тиме се, такође, кроз верску службу у значајној мери може доприносити унапређивању моралне компоненте војне моћи Војске Србије и јачању њене борбене готовости.
