Након 12.985 дана проведених у чизмама, васпитаник билећке школе и некада изузетан официр, кога су потчињени волели и у миру и у рату без дилеме следили, сведочи да му је Бог увек на првом месту. Сада као плодан књижевни стваралац, са опусом од 17 дела прозног садржаја, он наставља са умножавањем добијених талената уз чврсту веру да има коме да пише, да има ко да прочита, па самим тим и пуковнику има ко да пише.

Саговорници разговарају о љубави и потреби да се буде смирен, о особинама које треба да има добар командант, о тежини мученичког војничког позива, али и о корисности служења војног рока и о значају живота у заједници и њеном позитивном васпитном утицају.     

Командантско-лирска душа пуковника Винка Марковског препознаје суштину и он српском војнику саветује да буде христољубив како не би постао разбојник, упућујући му душекорисне поуке алегоријског значења, које се, као својеврсне параболе за разлику од басни лако тумаче: „Мрдни собом и Бог ће тобом!” и „Винограду неће бити добро само од молитве, већ и од мотике”. На основу животног искуства пуковник Винко Марковски христољубивим војницима поручује да у тешкој и одговорној служби одбране Отаџбине чине све што је до њих, али и да им истовремено Господ над војскама у томе увек буде најважнији савезник.