Међу њима је био и један београдски ђакон заинтересован за спољашњу мисију Цркве. Посебну радост је представљало присуство архимандрита Теофила (Димитрића), игумана манастира Осовица у Бањалучкој епархији, човека који је годинама уназад веома активан у мисији Цркве, особито међу младима. Отац Теофил је прошао дуг пут до Београда само због учешћа на Семинару, да би разменио своја мисионарска искуства са предавачима и упоредио приступ Мисионарског одељења АЕМ са оним који он и његови сарадници практикују на пољу мисије у бањалучкој епархији.
Уводну реч је одржао старешина храма Светог Александра Невског, протонамесник Стеван Вукић, који је поздравио све присутне и укратко се осврнуо на мисионарски рад проте Љубодрага Петровића, чувеног старешине тог храма, у чије сећање је Мисионарско одељење АЕМ покренуло мисионарске семинаре.
У наставку је уследило предавање које је одржао управник Одељења, презвитер др Оливер Суботић.
На самом почетку предавања истакнуте су суштинске одреднице мисије, пре свега њен главни циљ – откривање славе Божије и човеково учешће у њој. Наведено је Васкрсење као кључни догађај који опредељује активност спољашње мисије Цркве, а потом указано на мисионарску природу Цркве која се открила већ на дан Педесетнице. На основу мисли блаженопочившег архиепископа Анастасија Јанулатоса, указано је на потребу да се стално присећамо да то што је Црква апостолска не значи само апостолско прејемство, већ и апостолску ревност проповедања Јеванђеља.
У другом делу предавања, о. Оливер је пошао од метода апостолске проповеди, са нагласком на метод Апостола Павла, првог и највећег стратега мисије у историји Цркве. У наставку су објашњене појединости и особености успешних мисија током историје Цркве, на примеру делатности Светих равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, затим метода Светитеља какви су Стефан Пермски, Макарије Алтајски, Инокентије Московски, Герман Аљаски, Николај Јапански. За наше време је посебно обрађен мисионарски метод Јефрема Аризонског, који се темељи на исихастичком приступу. Размотрене су и личне особености наведених мисионара и допринос који је свако од њих дао на пољу спољашње мисије.
У трећем делу предавања пажња присутних је била усмерена на препоруке у мисионарској делатности, на основу досадашњих искустава сабраних у мисиологији. Наведене су и најчешће грешке мисионара и разлог зашто се дешавају. У овом делу је посебно наглашен проблем такозваног еклисиолошког провинцијализма, који је посебна духовна болест у којој се на спољашњу мисију гледа као на нешто потпуно сувишно или, у најблажем облику, на нешто крајње споредно, под изговором да на унутрашњем плану постоје разни проблеми које прво треба решити. У том погледу је наведен пример делатности Светог Инокентија Московског, као пример како спољашња мисија утиче на развој унутрашње, као и неке мисли Светог Николаја Јапанског, који је провинцијалисте свог времена подсетио да ми данас не би били хришћани да су апостоли размишљали на провинцијалистички начин. Обрађен је и проблем негативног утицаја национализма, у његовој најчешће присутној форми, на успоравање спољашње мисије Цркве и указано да се у Христу бришу вештачке границе између нација.
На крају, предавач се осврнуо на место и улогу православних Срба у спољашњој мисији у наше време, истичући да се она налази у два домена. Први је присуство у дијаспори, које би требало да иде ка принципу интеграције у западна друштва, уз упоредно одбацивање штетних и међусобно супротних стремљења гетоизације и асимилиације. Идеја је да се задржавањем свог духовног идентитета, уз упоредну интегрисаност у западна друштва, искористи могућност деловања кроз лаички апостолат тј. кроз верни народ који у тим државама живи и ради. Други вид спољашње мисије јесте нешто што предавач назива асиметричним приступом, који се темељи на веома малом обиму средстава потребних за спољашњу мисију, будући да су иноверни странци у 21. веку ту, у нашој земљи, и то у броју од више десетина хиљада, и да не морамо ићи у далеке земље да бисмо им проповедали, већ да се од нас очекује само труд учења страних језика и препознавања потребе да радимо са страним држављанима. У том контексту је поменут и пројекат NevskyTalks који траје већ пуне три године.
У закључку о. Оливер је поменуо о. Љубу Петровића и допринос који је он дао на пољу унутрашње мисије и изразио мишљење да би прота Љуба у нашем времену сигурно подржао активност спољашње мисије, као природан наставак онога што је он започео пре пуне четири деценије.
У наставку је уследио жив и садржајан разговор са присутнима, током којег је предавач позвао све који су заинтересовани за мисију Цркве и желе да се на том пољу активније укључе да се, уз благослов свог духовника или парохијског свештеника, обрате Мисионарском одељењу.
