После свете Литургије, верници се сабирају у братској љубави и духовном разговору са свештенством храма. Духовници редовно упућују поуку на тему недељног Јеванђеља, трудећи се да реч Божија дотакне свако срце и укрепи веру.
Тако је и ове недеље, отац Василије надахнуто беседио, позивајући све присутне да у свакодневном животу живе реч Христову и сведоче љубав, смирење и благодарност.
Божија благодат, која се осећа у овим сабрањима, све више привлачи народ у цркву, а посебно младе, који у дому Божијем проналазе утеху, мир и смисао.
Сви који жуде за духовним укрепљењем, братским заједништвом и радошћу у Христу, добродошли су да нам се придруже наредне недеље на трпези Љубави у Храму Светог Марка.
У наставку преносимо јучерашњу беседу оца Василија:
17 Недеља под Духовдану
Са Христом, и што је тешко, лако је.
Браћо и сестре,
Данашње Јеванђеље (Мт 15, 21–28) износи пред нас једну реченицу у коју стаје читав живот: „Господе, помози ми!“ То је крик једне мајке, незнабошкиње, Хананејке, која је свој бол претворила у молитву, своју сузу у веру, своју упорност у спасење. И зато Господ, који као да ћути, на крају засијава речима које сви желимо да чујемо: „О, жено, велика је вера твоја; нека ти буде како желиш!“ Зауставимо се крај ње као крај иконе. Да се огледамо у њеној вери, да измеримо своје ћутање и своју буку, своје молитве и своје изговоре, своје сузе и своје заморене наде.
„Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске.“ Он, Светлост Израилева, иде у туђе крајеве. Зашто? Да покаже да Његов дом није ограда него трпеза; да Отац није Бог једног народа него Бог свих суза; да тамо где год човек виче „Помози ми“, ту је већ Његово место. Христос прелази границе да би наша срца престала да их праве. У Цркви нема туђих суза. Свака суза је наша, сваки бол нам је поверен, свака туђа мука је испит нашег хришћанства. Не саблажњавајмо се када милост стигне „неког другог“; радујмо се и учимо: Бог се радо јавља тамо где Га највише желе.
Жена не говори: „Смилуј се мојој кћери“, него: „Смилуј се на мене.“ Мајка носи рану детета као да јој је у срцу урезана. Ово је икона сваке истинске љубави: страдање ближњег постаје моја молитва. Када кажем „Господе, помози ми“, ја у ствари кажем „Господе, помози нама“ – мојој породици, мојој парохији, мојој отаџбини, чак и мојим непријатељима. Црква је једно тело: нема приватне муке као што нема приватног спасења. А често, у болести онога до нас, Господ нам показује и наше скривене ране. Када молимо за ближњег, лечимо и себе. Када стојимо на Литургији за онога који не долази, Бог сабира и његово одсуство у наше присуство.
„А Он јој не одговори ни речи.“ Ово пече. И ми бисмо Бога који увек одмах одговара. Али ћутање није одсуство; ћутање је педагогија. Бог ћути не да нас одбије, него да нас продуби. Ћутање ствара простор у ком вера од узнемиреног молећника прелази у клечећег богомолника. Када небо ћути, оно плете – у срцу се рађа смирење, истрајност, чиста намера. Не одустајте када Бог ћути. Наставите да куцате. Понекад Господ хоће да се из „Учини ми“ роди „Учини како Ти хоћеш“. Тада молитва престаје да буде потражња и постаје поверење.
„Није добро узети хлеб од деце и бацити псима.“ Тешка реч! Али не да понизи, него да открије скривено: смирење. Хананејка се не увређује, не расправља, него одговара: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.“ То је мудрост вере: признати истину о себи и одмах је претворити у мост ка милости. Господ не тражи да будемо „нешто“, него да будемо истинити: „Господе, недостојан сам, али Ти си достојан.“ Ту се сусрећу две истине – моја беда и Божја доброта – и ту ничу чуда.
„И оздрави кћи њезина онога часа.“ Вера мајке лечи дете. Ово је нада за све нас који имамо ближње који неће у храм, не моле се, отпали су. Не одустајте. Ваше сузе су њихов пут. Ваше „Господе, помози ми“ допире до онога ко још не уме да каже „Господе“. Понекад Бог спасава читаву кућу кроз једно срце, једно село кроз једну молитвену баку, један град кроз једног праведника. Никада не потцењујте своју тајну службу. Небо је књиговодство милости – све бележи.
„Моју кћер врло мучи ђаво.“ Данас ђаво често долази тихо: у зависностима, у расејаним умовима, у бесциљности и у горчини која не попушта; у љубави која се брзо хлади; у породицама које разговарају преко екрана, а не очима. То су нове „бесомучности“ – споља пристојне, изнутра разарајуће. Лек је исти: вера, смирење, истрајна молитва и Црква. Пост да ослободи тело; исповест да отвори срце; Причешће да нахрани душу; опраштање да исцели горчину; милостиња да разбије егоизам; Јеванђеље да ум ојача истином. И све то саборно: породична молитва, заједничка Литургија, саборно „Амин“. Демон воли изоловане; Христос сабира.
Нека се у нама настани клечећи дух: можеш стајати телом, али клечати срцем. Пре сваког важног позива, разговора, одлуке, прошапући: „Господе, помози ми.“ Нека кратка молитва постане рефрен нашег дана: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Нека пост има облик милосрђа: прескочи увреду у пола реченице; дај тајно ономе коме треба; позови онога кога избегаваш. И угаси телефон док се молиш, док једеш, док разговараш с најближима. Дозволи души да чује Бога који не урла – Он шапуће. Свако вече помолимо се за нашу децу и кумчад, и онога с ким смо у завади. Ако су далеко – Бог није. Ако су тврдоглави – Бог уме да омекша камен. И не носите сами борбе које вас преламају: Црква је болница, а болница има лекаре.
Када Господ каже: „Нека ти буде како желиш“, не завршава се само једна епизода; почиње литургија радости. Велика вера рађа тиху радост: не галаму, не сензацију, него мир који се усељава у кости. Хришћанска радост није „све је лако“, него „са Христом, и што је тешко лако је“. То је радост која остаје и кад сузе теку, јер знамо Коме смо их предали.
Зато данас нека свака мајка у храму каже: „Господе, помози ми.“ Нека сваки отац дода: „Господе, смилуј се дому мом.“ Нека свака бака и сваки дека изговоре имена своје унучади. Нека свако од нас кроз молитву помене име онога с ким је у завади. И нека сви заједно кажемо: „Да, Господе“ – да, Ти знаш боље; да, ми смо слаби; да, често недостојни; али Ти си достојан и милостив. И мрве Твоје милости нас лече; а Ти нам не дајеш мрве, него Себе целога.
Господе Исусе Христе, Сине Божији, Живи Боже, научи нас истрајности Хананејке, подари нам смирење које не прекида разговор, дај нам веру која лечи и на даљину. Исцели нашу децу, укрепи наше домове, отвори нам уши да чујемо и када Ти ћутиш, дај нам срце које клечи и кад тело стоји. И удостој нас да и над нама изговориш: „Велика је вера ваша; нека вам буде како желите“, да бисмо и овде и у векове векова славили Тебе са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.
