ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Идеална љубав је потпуно несебична и стога „не тражи своје“ по речима Светог Апостола Павла. То је идеал коме треба тежити, али наравно не може се преко ноћи достићи тај степен савршенства и мораш кренути од самог почетка.
Када би поседовао у себи такву идеалну, чисту и потпуну љубав, ти наравно никад не би ни приметио да неко кога волиш покушава да ту твоју љубав искористи. Било би ти задовољство што ти се пружа прилика да се жртвујеш за оне које волиш и не би ти падало на ум да се они користе твојом добротом и љубављу, а да те заузврат не воле истински. Али твоја љубав очигледно још увек није савршена и ти примећујеш да ти није узвраћена на начин на који ти очекујеш тј тражиш своје.
Имај у виду да ти ниси још увек савршен и да највероватније ни они које волиш такође нису савршени. Ти имаш своје слабости и своје жеље, а они опет своје. Ипак, то што нисте савршени не значи да не може бити љубави међу вама, јер иначе не би било уопште љубави на овом свету ако би љубав могла да постоји само међу савршенима. Љубав у том несавршеном облику подразумева пре свега да си ти свестан слабости и жеља оних које волиш и да си вољан да те њихове слабости толеришеш из љубави према њима. Да би љубав била обострана потребно је да и они буду свесни твојих слабости и твојих жеља и да их добровољно из љубави према теби подносе. Све док си несавршен, у теби су помешане слабости које се манифестују у неким грешним жељама и прохтевима, са оним дубинским жељама и потребама које су израз твоје јединствене и непоновљиве личности. Усавршавањем ти се ослобађаш оних грешних жеља и прохтева, тј ослобађаш се својих слабости, док оне најдубље жеље твоје душе све више долазе до изражаја. На тај начин се прочишћаваш и оно што је сада у теби мутно постаје бистро и прозрачно.
Стога не треба да се претвараш пред вољеном особом да си савршенији него што заиста јеси. Не треба да глумиш као да имаш савршену љубав, ако је још увек немаш. Не треба да вољену особу држиш у заблуди у погледу твојих тајних жеља и потреба, него треба да их искрено признаш. Ако те та особа заиста воли, онда ће јој бити лако да претрпи све твоје недостатке у нади да ћеш једног дана бити нешто бољи него што си сад, а оне твоје дубинске жеље ће је радовати. Ако та особа није вољна да трпи твоје садашње недостатке, онда или их се мораш ослободити или ако ти то није могуће, онда се мораш помирити са чињеницом да са том особом никад не можеш имати узајамну, обострану љубав. Ако тој особи нису по вољи оне твоје најдубље жеље и потребе, глумом нећеш ништа постићи. Јер ма колико да се трудиш да их сакријеш, оне ће увек наћи начина да се поново појаве. Ако ниси спреман да се до краја поништиш пред том особом и да се у потпуности одрекнеш свих својих најтајнијих нада и очекивања, онда боље потражи неку другу особу са којом би могао да изградиш такав однос узајамног трпљења слабости уз поштовање и уважавање оних дубинских жеља душе из љубави једног према другом.
Ти у свом уму можеш и треба да самога себе прекореваш што твоја љубав није савршена и што још увек има потребу да „тражи своје“. Таквим самоукоревањем ћеш подстицати у себи жељу да се поправиш, да се приближиш савршенству. Али немој себе лажно представљати пред другима као да си тобож пун љубави и смирења и да ти уопште не пада на ум да „тражиш своје“. Права љубав мора ипак бити заснована на истини, а не на лажи.
Можда се бојиш да ће вољена особа ако јој откријеш све своје слабости престати да те воли. Помисли да ли би ти на њеном месту учинио тако. Ако си ти у стању да видиш слабости у тој особи, али те то не спречава да је и даље волиш, зашто би било немогуће да и та особа види твоје слабости и упркос томе ипак те воли? Ако је то права особа за тебе, онда ће јој то што зна твоје слабости бити чак и драго, осећаће ће се као посвећена у тајну. У сваком случају, ако их будеш превише скривао, ризикујеш да од вољене особе сакријеш и оне најтајније жеље твоје душе, жеље које никад неће нестати из тебе, и да једног дана ту вољену особу тешко разочараш. Јер слабости се могу неко време скривати, и временом можеш да их се ослободиш, али не можеш вечно сакривати оно што ти у дубини душе јеси. То ће неминовно пре или касније да се покаже. Боље је да вољена особа већ сад зна ко си и шта си. Ако се те твоје унутарње жеље подударе са њеним, онда ће лако наћи у себи снаге да потрпи твоје недостатке и слабости. Али ако су њене најтајније жеље и потребе у супротности са твојим, онда ће боље бити да се на време растанете и потражите свако себи неку сроднију душу.
Понекад можеш неискреним скривањем својих слабости од вољене особе да код ње побудиш чак и негодовање. Она може бити увређена твојим понашањем јер из твог покушаја да сакријеш очигледну ствар, она може закључити да је сматраш за малоумну и неинтелигентну. Не треба наравно да овај савет примениш на неки драстичан и претеран начин.
Не треба да се понашаш размажено и да вољену особу засипаш са информацијама о својим жељицама и прохтевчићима и „тражењем свога“ у свакој ситници, него треба да се трудиш да то сведеш на најмању могућу меру, али ипак не мању него што је неопходно. Добар начин да искажеш своју жељу, без обзира да ли се ради о жељи која је последица слабости и као таква нешто што ће временом можда ишчезнути или се ради о оној кључној жељи везаној за твоје биће, јесте да их отворено признаш, али да одмах изразиш и спремност да трпељиво подносиш ако ти те твоје жеље не буду услишене. Тако ћеш наћи баланс између две крајности „бити размажен“ са једне и „бити лажни светац“ са друге стране.
Добар пример шта се дешава кад неко упорно „тражи своје“ и када те своје жеље ничим не ограничава можеш да видиш у филму који се зове „Ruby sparks“. У том филму главни јунак је познати писац, славан због својих романа, али који је у свом приватном животу веома несрећан, несигуран и незадовољан. Због тога он редовно посећује свог психијатра. Једног дана у његов живот улази девојка из снова Руби. Појављује се ниоткуд и представља остварење свих његових снова. Испоставља се да он може на њу да утиче и да је преобликује по својој сопственој вољи тако што о њој напише нешто. На пример напише да Руби течно говори француски језик и она истог трена почне да прича на француском. Испрва, кад је то открио он се решио да своју писаћу машину закључа и да више никад ништа не допише о њој. С почетка је све сјајно, али онда наравно наилази ситуација у којој Руби покуша да учини нешто што му није баш по вољи. Он допише пар реченица како би је „кориговао“ и она промени своје понашање. И тако мало по мало, он је све више и више „коригује“ и она захваљујући свим тим његовим интервенцијама постаје све мање слободна, боголика личност а све више наликује на робота који слепо извршава његову вољу. Она постаје несрећна и незадовољна. Сваки његов покушај да је усрећи додатним интервенцијама само погоршава стање и на крају он бива принуђен да је пусти да иде. Дописао је „Руби је изашла на врата и више се никад није вратила“.
Премда је то фантастична прича и да се тако нешто не може буквално тако догодити, јер нико не може да има баш толико утицаја на другу личност као што је то приказано у том филму. Ипак, свако има неког утицаја на вољену особу. Неко има већи утицај, неко мањи, али дефинитивно свако има неког утицаја. Ако се дакле, неко тим утицајем служи да би до детаља ситничаво обликовао понашање вољене особе, мало по мало он ту особу лишава свега онога што је чини личношћу, што је чини вредном љубави. Премда се можда заноси мислима да то што ради, ради из жеље да ту особу учини срећном, крајњи резултат ће бити поражавајући. Вољену особу ће учинити веома несрећном, а и њему самом на крају та особа више неће уопште бити привлачна јер ће изгубити своју јединственост, своју истинитост.
Начини на који се утиче на вољену особу могу бити многобројни и разноврсни, али суштина остаје иста. Неко ће правити непријатне сцене кад год му нешто није по вољи, неко ће се разгневити и бесно викати, неко ће се ућутати па неће ни реч да проговори, неко ће показивати отворено непријатељство, а неко ће показивати извештачену сервилност, неко ће претити одласком и напуштањем, неко ће покушавати да вољену особу учини љубоморном, неко ће претити убиством, а неко ће уцењивати претњом самоубиства. Начини су безбројни, али у свима се крије иста она опасност да претераним корекцијама понашања вољене особе како би је прилагодили сопственим жељама, мало по мало, та вољена особа изгуби свој идентитет и уместо непоновљиве и јединствене личности постане обична ствар која више није вредна љубави.
У тој ситуацији се не зна ко је више несрећан, да ли онај који посесивно воли, или вољена особа. Старај се дакле да не будеш ни у једној ни у другој улози. Ограничавај и спутавај своје прохтеве према вољеној особи како твоја љубав не би постала превише посесивна, али с друге стране немој допустити ни да у потпуности изгубиш свој идентитет да би удовољио прохтевима вољене особе. Одричи се у корист вољене особе свега онога што није део твог идентитета, дакле свих оних личних прохтева и жеља које нису по Богу, жеља које нису суштински важне за тебе, неконтролисаних жеља за пријатним осећањима, за уживањима, за избегавањем непријатности и сличним себичним жељама.
Чинећи тако нећеш превише „тражити своје“. С друге стране оне жеље и потребе које су за тебе суштинске, које те чине јединственом и непоновљивом личношћу немој скривати од вољене особе лажном светошћу, него их храбро и јасно искажи. Чинећи дакле и једно и друго, полако ћеш се приближавати савршенству, бићеш све више спреман да у љубави заборавиш себе и своје потребе, али ћеш то чинити на потпуно јединствен и непоновљив начин, као слободна и боголика личност, а не као бесловесна машина.
