Тумачећи прочитано Јеванђелско зачало Патријарх Порфирије у беседи је, између осталог, рекао: “Ми, браћо и сестре, јесмо верни народ од Светога Саве до наших дана а даће Бог до краја света и историје бићемо Христови и Христос ће бити наш. Имамо вере откад знамо за себе, не у било шта, не у непознате нама силе које управљају светом него верујемо у Онога који је постао један од нас. Верујемо у једнога Господа Исуса Христа сина Божијег и Оца Његовога и Духа Светога. Верујемо у једну Свету Животворну Тројицу. То је наша вера и она нас је кроз векове обликова, јесмо то што јесмо благодарећи тој православној Јеванђељској вери, вери у Христа. И да нема те вере нико од нас не би могао препознати себе нити би други знали ко смо.”
Митрополит Димитрије поучио је сабране рекавши: “За слободу – не само земаљску, већ и духовну – борили су се наши преци, јунаци Херцеговачког устанка. За слободу од греха у који су пали и наши прародитељи и ми, заведени од онога који поробљује људски род. За слободу од смрти коју је тај грех у свет увео. За слободу коју нам је даровао Христос, побеђујући смрт за нас и обнављајући човека. За ту слободу, достојну човека, достојну вечности– подигли су се и они. Зато је њихово а и наше свагдашње помињање Косова и Метохије израз те вере у Христа Господа Богочовека, те наде у милост Његову, тог стремљења љубави Његовој, од које нема веће, да неко живот положи за ближње своје, љубави којој ни смрт не може ништа. Зато и ми данас, не као пуки посматрачи историје, него као благодарни потомци, присећамо се дана када је одјекнула прва Невесињска пушка, када је народ устао против тираније, не из мржње, већ из љубави — љубави према Богу, вери, светињи, огњишту и потомству.”
Након свете Литургије беседио је Митрополит Јоаникије који је, говорећи о устанку, рекао: “Нису имали наоружање као њихови противници, турска сила, али су имали срце и наду да ће њихова борба донети ослобођење и уједињење целом српском народу. Од Косова и косовског боја били смо раздједињени али нисмо престали да будемо државотворан народ. Херцеговина је исто као и Шумадија и Црна Гора била носилац српске државотворне мисли. Невесињска пушка, кад се огласила, пробудила је наду за свесрпско ослобођење, уједињење и обнову државе Немањића.”
Након свете Литургије прослава јубилеја настављена је свечаном академијом на невесињском Тргу слободе. Програм је отпочео говором свештеника Петра Радовића, невесињског војводе и једног од вођа Невесињске пушке, који је извео глумац Иван Вучковић.
Његова Светост обратио се присутнима и нагласио: “Невесињска пушка не само да је одјек него је истински и органски продужетак Лазаревог косовског завета који је у исто време и Нови Завет Христов, који не подразумева презир према ономе што је земаљско, према ономе што је материјално и према ономе што се види. Напротив, подразумева истинску афирмацију и потврду онога што је опипљиво, што је материјално и око нас али само у случају када живимо у перспективи Јеванђеља која је постављена у обрнутој перспективи. То јест, у перспективни у којој је земаљско материјално утемељено на небеском, у којој је у корену земаљског реч Христова метафизичка, онострана реч Господа нашег Исуса Христа која подразумева светост, која подразумева реченицу земаљско је за малена царство а небеско заувек и довека.”
Окупљенима су се обратили и високи званичници из Републике Српске, Србије и Црне Горе. У оквиру богатог културно-уметничког програма наступили су уметнички ансамбл Министарства одбране Станислав Бинички, гуслар Максим Војводић, етно група Симонида, Маша Војводић и други уметници.
