OДГОВОР ДУХОВНИКА: Свакоме ко жели да живи монашким животом у манастиру, препоручио бих да се често подсећа свих оних поука које се новом монаху дају приликом монашења. У тим поукама укратко је изложен правилан начин монашког живота, шта ваља чинити а шта избегавати. Уколико живиш тачно по тим упутствима, живот у манастиру ти наликује на живот у рају. Колико више одступиш од тих упутстава, у толико више твој живот у манастиру почиње да наликује на живот у паклу. Ако осећаш да ти живот у том манастиру није као да си у рају, онда преиспитај себе и потражи у чему си то одступио од онога како би монах требало да се влада и како да живи.
Ако ме питаш какви су канони Цркве по питању физичког обрачуна међу клирицима, за такав поступак Црква налаже да се рашчини клирик који би ударио другог клирика. То правило се можда не односи на монахе који нису у свештеном чину, али свакако да Црква не одобрава такав поступак. Верујем да би се скоро сви сложили да суд о неком таквом догађају у манастиру треба препустити игуману. Али чак и ако би се суд о томе поверио неком већу стараца или можда сабору игумана оближњих манастира, суд би доносио одлуку о том брату који те је напао, а не о теби. У суштини ти би требало да се сконцентришеш најпре на самог себе и свој живот, а шта ће бити са тим братом, остави нека брину они који су пред Богом одговорни за његову душу.
У Лествици, преподобни Јован описује живот неког Акакија који је имао врло немилосрдног старца. Тај старац га је често тукао и злостављао, али је Акакије то све трпео. После неког времена, Акакије је умро од последица тих злостављања и његов старац се пожалио једном другом старцу светога живота. На то му је старац, узвратио: „Не верујем да је Акакије умро“. Онда су обојица отишли до Акакијевог гроба и онај свети старац га је позвао: „Акакије јеси ли умро?“, а Акакије му је из гроба послушно одговорио: „Оче, како би могао да умре човек – трудбеник послушности?“.
Као што видиш из приче о блаженом Акакију, то што га је старац немилосрдно тукао много пута, и што га је злостављао на друге начине, па можда чак и изазвао или бар убрзао његову смрт, није га спречило да достигне савршенство монашког живота. Није одустао од монашког живота због суровости с којом је његов старац поступао према њему. Трпео је до краја и истрпео и тако наследио вечни живот и венац славе нетрулежне.
У чину монашења ново пострижени монах добија између осталих и овакву поуку: „Имаш и да гладујеш, и да жеђујеш, и да наготујеш, и да будеш исмеван и ружен, али ништа од тога не сматрај да је тешко јер ћеш сметати себи у идењу за Христом. Угледај се на оне који кроз многа трпљења задобише венце небеске“. Ако своју пажњу усмериш само на све непријатности које те сналазе, лако ћеш доћи на идеју како је монашки живот претежак за тебе и одустаћеш од подвига. То значе оне речи: „сметаћеш себи у идењу за Христом“. Међутим, ако поредиш своја страдања са страдањима Христовим, са подвизима оних великих подвижника и светих мученика, увидећеш да су твоја страдања ништавна у поређењу са страдањима светих. Тада ће те бити и срамота да уопште спомињеш своја страдања као нешто крупно и значајно. Отуда ће ти доћи и снага да претрпиш све те непријатности као да се догађају неком другом а не теби. То би значило да не сметаш самом себи у идењу за Христом.
Стога ако те брат физички нападне и удари, ти се помоли Богу овако: „Боже, нисам у стању да поднесем праве муке за Тебе и да пострадам као што су страдали свети мученици, али могу да претрпим овај ударац брата, а ти прими ово моје мало страдање као што си примио две лепте оне сиромашне удовице“. И потом се реши да трпиш без гунђања и роптања то што те сналази. Бог сигурно неће допустити да на тебе наиђу страдања већа него што можеш да поднесеш. Ако тако будеш гледао на невоље које те сналазе, онда ћеш осетити у себи радост што ти се пружила прилика да се и ти удостојиш венца мучеништва и да га стекнеш за тако малу цену. Јер шта је ударац који си ти примио од брата наспрам Христових страдања. Гле Христос је свима добро чинио, никада није ни помислио да учини какав грех, или да коме науди, никада није рекао ни празну реч, а камо ли да је слагао или некога оклеветао. Па ипак, био је шибан, пљуван, изложен подсмеху и на крају прикован на крсту.
Ако већ мора бити да страдамо, нека то буде на путу правде Божије и истине Божије, а не због греха нашег нити због мржње ма према коме. Господ каже: „Не бојте се оних који убијају тело“, немој се онда плашити тога што ће те можда тај брат ударити или чак и убити. Буди решен и да будеш убијен ако то буде Богу угодно. Бог не гледа само на оно што учинимо него пре свега на наше намере и нашу спремност. Ако си спреман да погинеш за Христа, Христос ће ти ту спремност урачунати као да си већ погинуо за Њега. Авраму је Бог заповедио да одведе свог сина на удаљену гору и да га тамо принесе на жртву. Аврам је данима путовао са својим сином на ту гору са намером да тамо изврши што му је Бог заповедио. Тим својим путовањем до назначеног му места, Аврам је показао спремност да жртвује свог сина. И на крају Бог је послао Анђела да га заустави у последњем тренутку. Дакле, није било неопходно да се жртва до краја изврши, Бог му је урачунао као да је ту жртву већ принео због спремности да жртву принесе коју је Аврам показао.
Верујем да и тебе не очекује да будеш заиста убијен од стране тог брата, али ако покажеш спремност да упркос таквој могућности наставиш да живиш у његовој близини, Бог ће ти ту спремност урачунати као да си већ мученички пострадао. Саветујем ти да о томе мислиш само као о некој врсти теста или пробе која ти је пружена да покажеш своје опредељење да следиш Христу свуда па и до саме Голготе. Оно што те очекује као награда за такву трпељивост је несравњено веће од било каквих страдања које можеш замислити.
Свети Јован Лествичник каже: „ко од себе одбацује праведан или неправедан укор, одбацује своје спасење“. Претпоставимо да се тај брат сасвим неправедно и безразложно наљутио на тебе што си своје послушање обавио дан раније и да те због тога грди и прекорева. Ако од себе одбацујеш такав прекор, без обзира што је неправедан, ти одбацујеш своје спасење. Неопходно је да прихватиш на себе чак и такав неправедан прекор. Уместо да протествујеш речима: „Шта има везе у који дан сам обавио послушање, игуман није изричито наредио да то буде у среду“ што би тај брат могао да разуме као да му говориш: „Неправедан си што ме за то опомињеш“, много би боље било да си одмах рекао: „Опрости брате што сам те својом непажњом наљутио, није ми то била намера. Убудуће ћу обављати своје послушање у среду“. Да си тако рекао, вероватно би се тај брат одмах смирио и не би дошло до ескалације сукоба. Таквим речима ти би прихватио прекор на себе, а по речима Светог Јована Лествичника ко прима на себе прекор, било са болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.
Можда ниси ништа скривио том брату, али си шта год друго погрешио и био ти је неопходан опроштај грехова. Бог ти је пружио прилику да задобијеш опроштај тако што ћеш на себе примити неправедан прекор, и допустио је да се тај брат неправедно разгневи на тебе и да те прекори. Али ти ниси искористио пружену ти прилику на адекватан начин, и стога не само да ниси добио опроштај својих грехова, него си себе оптеретио муком коју сада имаш у односу на тог брата. Свега тога не би било, да си одмах прихватио прекор на себе. То што је прекор био неправедан, ништа не мења ствар. У осталом спасоносније је да те прекоревају за нешто што ниси крив, него ли да скривиш па да те прекоревају за то што си скривио.
Извежбај себе да у сусрету с прекором ма које врсте што је могуће пре препознаш да се ради о прекору и да је потребно да га прихватиш без освртања на то да ли је праведан или неправедан. Научи се да ти прва помисао и прва реч у таквим ситуацијама буде: „Опрости ми брате“. Јер ако и ниси ништа друго згрешио, према том брату, ипак само то што си неким својим поступком, макар и ненамерно, довео до тога да се тај брат разљути, и ако ни због чега другог, оно због тога што си му покварио расположење дужан си да тражиш опроштај од њега. Настој да у свим тим конфликтним ситуацијама у које западнеш будеш ти онај који ће први затражити опроштај. Наравно, пази и да не тражиш опроштај пре времена док је онај брат још увек у налету гнева. Сачекај да се брат до краја извиче на тебе и тек кад се сам заустави, кад престане да те прекорева, тек тада, затражи опроштај и искажи спремност да се поправиш. Вештина да брзо препознаш овакве ситуације и да у прави тренутак и правим речима затражиш опроштај, избавиће те из готово свих непријатних ситуација и премда ће ти током таквих ситуација бити помућен мир у души на кратко, барем ћеш га врло брзо повратити и моћи да наставиш свој монашки живот без узнемирења. Ако то све не можеш да урадиш у правом тренутку, боље је да урадиш икад него никад. Стога уради то онда кад дођеш себи и увидиш шта је требало да учиниш.
Све док то не учиниш, ти не можеш повратити мир у своју душу, па самим тим не можеш ни да уживаш у монашком животу. Све то време живот ће ти изгледати као да си у паклу и што дуже одлажеш да учиниш праву ствар, тим ће живот све више наликовати на пакао. Ако упорно истрајеш у том стању, онда ће ти живот постати тако тежак да ћеш рећи самом себи: „Шта ја тражим овде? Шта ми све ово треба у животу?“ и тада ћеш одустати од монашког живота. Стога ако желиш да опстанеш у манастиру и да до краја живота останеш веран монашким заветима, онда се постарај да што пре овладаш овом вештином и да је редовно примењујеш на све спорне ситуације. Ако тај брат који те мучи ни сам не живи по монашким правилима, нема сумње да ће му бити тешко у манастиру и што више одступа од монашког пута тим ће му бити све горе и горе и онда ће на крају отићи из манастира, ако се пре тога не покаје и не поврати на прави пут. Но то је све у његовим рукама и шта год било с њим, ти ћеш своје проблеме решити ако се научиш да прекоре прихваташ благовремено и на прави начин.
Можда те плаши помисао да ће те тај брат убити. Истини за вољу, спремност да се поднесе мучеништво је дар Божији и не даје се свима. Можда ти Бог није даровао овај дар и у том случају на тебе се односе оне речи Христове: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“. Али буди опрезан и пази на себе да те како ђаво не превари као да тобож ти немаш такав дар, јер ти га Бог није даровао, а да заправо буде да ти га Бог нуди, али ти одбијаш да га прихватиш. У том случају, би те узмицање пред страхом од ударца довело до раслабљености и још већег страха. Борба са страхом би касније била тежа него што је сад. Тако да ако већ сад попушташ пред страхом, како ћеш одолети том следећем нападу који ће изгледати још страшнији?
Ако дакле, после подробног преиспитивања своје савести, нађеш да ти Бог није даровао дар мучеништва и да не можеш даље живети у том манастиру, саветујем ти да ипак не чиниш ништа нагло и ништа по својој вољи. Врати се и посаветуј се са својим старцем. Искажи му своју слабост и недостатак храбрости да се даље бориш под таквим претњама и замоли га да те упути где да идеш даље. На тај начин, ако и одустајеш због своје слабости од даље борбе на том месту ипак нећеш то чинити следећи своју сопствену вољу, него ћеш се и у том одступању држати спасоносне послушности. Немој напуштати манастир самовољно и грубо кршећи монашки бонтон.
Могуће је да игуман не примећује шта се дешава и да има погрешну слику о том брату. Демони ће ти онда убацивати помисли како је безнадежно да живиш у манастиру у коме игуман прави такве грешке. Но такве помисли су лажне. Уместо да у томе видиш трагичну препреку на путу монашког живота, зид који те спречава да идеш монашким путем, боље је да у томе видиш шансу и прилику за лично усавршавање. Јер како ћеш се научити да прихваташ неправедне прекоре, како ћеш се научити да тражиш опроштај у прави час и на прави начин, ако ти се никад не пружи прилика да будеш неправедно прекорен? Можда је Бог сакрио од игумана грешке тог брата баш зато да би теби и другим монасима пружио прилику да се вежбате у овој спасоносној врлини. Можда ће једног дана доћи на ред да се и тај брат исправи и можда ће га једног дана игуман приметити и почети да предузима одређене васпитне мере како би и њега извео на прави пут, али за сада је вама корисније да имате таквог брата како би напредовали у кротости, смирењу, трпљењу, љубави. Можда Бог одлаже спасоносну исправку тог брата све док ви остали не научите што је потребно да научите. Ако тако размишљаш увидећеш да си можда и сам крив пред Богом што се тај брат још увек тако понаша и што се већ једном не исправи. Пожури, дакле, и искористи сваку прилику која ти се пружа да би себе усавршио и поправио. Тако ћеш убрзати и спасење и исправку тог брата.
Кад би монашки живот значио само да будеш са светима и да никад ништа непријатно не доживиш, да ти никад никаква опасност не запрети, у чему би се онда састојао монашки подвиг? Зашто би онда Бог награђивао монахе? Зар не би онда и безбожници пожелели да живе таквим животом? Монашки живот је пун свих ових изазова баш због тога да се покаже чврста решеност код оних који желе да живе монашким животом и да не би у монахе залутао неко коме није место међу њима. Ако се монах у свему придржава правила и поука, упркос свим тим невољама и непријатностима које га сналазе, он осећа да живи као у рају и на тај начин успева да издржи до краја живота на том путу. Стога кад год приметиш да ти живот није као у рају, брзо се преиспитај и нађи у чему си то одступио с монашког пута и што пре се враћај на тај пут. То је нешто што увек можеш да урадиш, што ти нико не може забранити и што нико други не може да уради уместо тебе. Дакле, у потпуности је у твојим рукама.
Нека ти Господ да снаге и мудрости да претрпиш сва искушења која те снађу на овом блаженом путу све до краја овоземаљског живота.
