ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Пре свега треба да знаш ни Црква не препоручује такав брак и разлика у годинама представља сметњу за склапање црквеног брака. Сходно црквеном праву разлика већа од 15 година представља сметњу за склапање брака. Оваква сметња је додуше дефинисана као уклоњива, што значи да се може тражити дозвола од надлежног епископа да се ова сметња разреши.
Из оног што си написала, видим да су ти родитељи навели неке од разлога због којих сматрају да такав брак није добра идеја за тебе и ти си узевши у обзир све те разлоге спремна да ипак ступиш у тај брак. Верујеш да си способна да се носиш са свим проблемима који ће те вероватно на том путу снаћи. Премда су сви разлози које су ти родитељи навели исправни, мени се чини да ти нису поменули један веома важан разлог. То што ћеш се вероватно раније сусрести са старошћу, болешћу, смрћу супружника, дужом усамљеношћу, нису разлози који ће уплашити младу и заљубљену жену. Љубав те чини спремном на сваку жртву за вољену особу.
Из мог искуства које сам стекао разговарајући са људима у сличним браковима где је муж знатно старији од жене, један од великих проблема који се најчешће јавља у таквим браковима је љубомора. Нису проблем старост, немоћ, физичка слабост. Понекад ти проблеми бивају сасвим солидно компензовани искуством које старији муж поседује. У почетку разлика од 18 година ти може изгледати као мала и занемарљива. Ако је жена у својим двадесетим, а муж 18 година старији од ње, муж је још увек у снази. Још није остарио и онемоћао. Достојевски би чак рекао да је мушкарац тада у својим најбољим годинама. У том тренутку сте обоје у истом животном добу. Нисте ни превише млади, а ни превише стари и изгледа вам као да ће заједнички живот бити хармоничан. Међутим, за двадесетак година, ти ћеш и даље бити у пуној снази, а твој муж ће бити на измаку снага. Можда ти се чини да то није ништа и да ћеш ти са радошћу улагати двоструко већи напор да надоместиш његову физичку немоћ. Али његова немоћ неће се огледати само у телесном смислу.
Много већи проблем представљају промене у духовном смислу које старост и физичка немоћ са собом доносе. Многе од типично мушких крактерних особина су последица мушке сујете. Та сујета у многим ситуацијама подстиче мушкарца да буде бољи, да чини ствари због којих ће га жена још више ценити. Мушкарац у дубини душе сања о томе да постане херој, да ако не може баш да спаси читав свет, а оно бар да буде спаситељ своје жене и деце. Готово сви брачни проблеми мушкарца могу се свести на то да он више није у стању да у свом браку игра улогу хероја.
Кад сте обоје још увек у средњем животном добу, још увек у снази, твој муж може да у дубини своје душе себе види као твог хероја. Но, како време буде пролазило, сваким даном ће све више увиђати да си ти још увек у снази, а да његова снага полако нестаје. Сваким даном та за њега тако привлачна слика у којој је он твој јунак, постаје све блеђа и блеђа и све му је теже да себе види на тај начин. Уместо тога у његовом уму се ствара једна сасвим другачија слика и сваким даном постаје све јаснија и јаснија. Слика у којој је он сасвим сувишан у твом животу, у којој се он осећа као непотребан и одбачен. Што је већа његова мушка сујета, то ће му таква слика бити болнија. Тада му демони убацују свакојаке фантазије и сваки млађи човек из вашег окружења за њега постаје ноћна мора. У свакоме од њих види твог љубавника. Почиње да подозрева, да те сумњичи за ово или оно, у сваком твом покрету наслућује неверство и издају. То га чини незадовољним, ствара му потребу да те контролише, и мало по мало, често такав човек постаје врло тежак за заједнички живот. Све га нервира, све му смета, стално приговара и налази замерке. Хоћеш ли моћи и тада да га волиш као што га волиш сада? Хоће ли он моћи да се довољно смири и да без гунђања прима милостињу од тебе? Јер у његовом уму ће то изгледати управо тако, као да је он просјак крај пута, који је немоћан да ти у било чему буде од користи и свако твоје доброчинство њему ће изгледати као да му пружаш милостињу. То је веома болно за мушку сујету. Хоће ли моћи са тим да живи, а да се не испуни превеликим незадовољством?
То су питања која треба да поставите сами себи, пре него што се одлучите да ипак ступите у брак. Можда би најбоље било да потражите парове са таквом разликом у годинама, а који су две три деценије старији од вас, па их упитајте за савет. Ти попричај насамо са женом, а он нека поприча насамо са мужем. У сваком случају ако се ипак решите да ступите у брак, спремите се за оваква искушења, а не само за она о којима су ти говорили родитељи.
Господ нека ти просвети разум да донесеш исправну одлуку.
ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже бог оче, како да се скрати епитимија коју ми је дао свештеник?
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Не може ти нико други скратити ту епитимију до онај свештеник који ти је дао. Баш у изнимним ситуацијама могао би надлежни епископ да те ослободи те епитимије, али на основу онога што си написао, чини ми се мало вероватно да би епископ учинио тако нешто у твом случају. Саветујем ти да стрпљиво сачекаш да епитимија истекне и да потом одеш код тог свештеника и затражиш да те разреши од епитимије коју ти је наложио. Ако ти се чини да је свештеник био превише строг, онда после тога потражи неког другог свештеника код кога ћеш се исповедати.
Ја лично, чини ми се не бих дао такву епитимију. Забрана причешћа је некада била веома ефикасна јер су се готово сви људи причешћивали на свакој литургији и готово сви људи су ишли сваке недеље на литургију. Онај ко би добио забрану причешћа на одређено време, био је свестан да га сви људи у цркви виде као преступника. Нико наравно не зна шта је учинио, али по томе колико недеља не прилази да се причести, сви могу да закључују о тежини његовог преступа. Забрана причешћа на одређено време је у таквим условима заиста имала велики васпитни ефекат. У данашње време, где на литургију сваке недеље долази један од хиљаду људи, и од тих који долазе многи се причешћују свега неколико пута годишње, таква епитимија има мали васпитни ефекат. Осим тога ако неко добије забрану причешћа на дуже време, такав често и престане да долази на литургију.
Препоручујем ти да и даље долазиш сваке недеље на литургију, а да се по истеку епитимије јавиш том свештенику изразиш своје покајање за учињени грех и замолиш да те ослободи епитимије. Када те ослободи епитимије, онда ако хоћеш поразговарај са њим о томе како си се осећао током епитимије и кажи ако сматраш да ти се тај период учинио предуг. Ако хоћеш кажи му и шта сам ти ја препоручио по том питању. Можда ће и он у будуће потражити неке краће епитимије или неке друге врсте епитимија а не само забрану причешћа. Ако не желиш, не мораш се и даље исповедати код њега. Можеш да потражиш другог свештеника. У сваком случају, чувај се да грех не поновиш.
Већ дуже времена желим да водим побожан живот, али имам доста потешкоћа. Често ме савладају моје страсти. Свестан сам своје слабости пред Богом као и тога да само његовом милошћу ми можемо да не погрешимо. Али није ми јасно, сваки дан се молим Богу, да ме сачува свакога зла па и самих страсти које се налазе у мени али често останем разочаран и поражен од моје гордости, блуда, рукоблуда, љутње, нервозе, оговарања, осуђивања и вероватно много другог чега нисам ни свестан. Једноставо немам довољно снаге да се одупрем лошим навикама. Искрено желим да све ово променим, редовно читам псалтир и нови завет и тада ми дође неописива чежња за Богом и чистим животом али никако не успевам да тај осећај задржим у себи те увек на крају погрешим. Знам да су путеви Божији најмудрији те да ништа није случајно и да из свега можемо извући лекцију и заблагодарити Богу, али не желим да тиме правдам своје грехове те да проведем живот у заблуди да је сваки мој грех воља Божија и да је ту да ме несто научи. Од себе не очекујем безгрешан живот, али надам се смирењу и кроткости јер тренутно ме срамота Бога како се понашам.
Благословен сам момак који има пуно тога на чему треба бити захвалан и тога сам свестан, али самим тим и моја срамота коју осећам је већа. Често ми дође осјећај након моје грешке да ћу досадити Богу са својим грешкама и сталним тражењем опроста. Толико пута сам згрешио у рукоблуду и погазио своју реч Богу и себи да то више нећу радити да ми дође осећај да нема наде да то икада превазиђем. Како треба да посматрам своју слабост пред страстима и како да коначно ојачам своју веру? Поздрав и унапред хвала.
Духвни живот се проводи у непрекидној борби. Човек који се обрати Богу, желео би да остатак живота проведе у миру и спокоју, живећи у свему по Богу. Међутим, наши непријатељи демони не пуштају никога да се лако извуче те нас стално нападају. Премда би већина нас радије изабрали миран живот, борбу не можемо избећи. У борби некад побеђујемо, а некад бивамо рањени.
Најважније је при том да не изгубимо из вида да нам је иход ове борбе унапред познат. Наиме Бог је победник, а демони су поражени. Остаје само да се види ко ће од нас људи завршити свој живот на којој страни: са Богом или са демонима. Једини начин да изгубимо овај рат је да се приклонимо демонима. Стога немој никад губити наду у победу. Можда ћеш много пута бити рањен и оборен на земљу, али ако се не предаш, бићеш и даље у броју победника. Зато кад год паднеш устани и бори се даље. Колико год пута да паднеш, устај изнова и бори се.
Демони нас нападају на разне начине. Једно од њихових многобројних лукавстава је и пропаганда. Говоре ти да си безнадежан случај, да се никад нећеш поправити, те да ти је узалуд борити се. Надају се да ћеш ако им поверујеш, престати да се бориш и тиме напустити победничку војску и прећи на њихову страну. Не веруј таквим помислима које ти говоре да се никад нећеш изборити.
Кад решиш да савладаш неку рђаву навику, демони ће ти указивати на то колико је тешко до краја живота изборити се да не паднеш. Пошто не знаш колико ћеш још живети, време до краја живота ти изгледа као вечност, па стога и шансе да избегнеш поновни пад изгледају минималне. Али ако помислиш да ти је данас можда последњи дан живота, онда ти неће уопште изгледати тако тешко уздржати се од греха до краја живота.
Зато немој много гледати у будућност шта ће све бити до краја живота, него радије гледај да у сваком тренутку свог живота борбу водиш као да је то последњи дан борбе. Кад се догоди да поново паднеш устани и бори се опет. Кад прође неко време од последњег пада, гледај и подсећај себе на то колико је већ прошло дана од последњег пада. Кад те страст поново нападне, кажи себи: “Зар да сад попустим овој страсти, па да поништим толико дана уздржања и да опет кренем од нултог дана”. Таква помисао ће у многоме ослабити напад страсти. Много је теже казати: “Никада више нећу пасти”, а да не посумњаш у своје речи, него ли ако кажеш: “Сада нећу да учиним тај грех. Учинићу га касније.” Ако на тај начин одлажеш пад, мало по мало, та ће страст у теби слабити и следећи напади ће бити све слабији и слабији. Уједно број дана од последњег пада, сваким даном бива све већи и већи.
Ако патиш од многих страсти, које су међусобно сукобљене, може се догодити да би те победа над једном од њих, учинила лакшом метом за неку другу страст. У таквим случајевима, Бог ти неће дати да победиш све док најпре не очврснеш у оној другој врлини. На пример: можда би се погордио ако би се у потпуности ослободио блудне страсти. И Бог ти не допушта да се сасвим ослободиш блуда, све док не стекнеш довољно смирења како би био безбедан од гордости. Лакше се човек ослобађа блуда, него гордости. Стога се немој обесхрабрити када видиш да трудови које улажеш у ову борбу не доносе плода. Ти само и даље улажи труд у борбу и никад се немој предавати, а победа ће стићи у своје време.
Од свега највише се чувај да никада по својој сопственој вољи, без принуде, не чиниш грех. Такав грех, ма како изгледао тривијалан и безначајан, у Божијим очима је велики, јер те такав грех сврстава међу непријатеље Божије и ако се за то не покајеш, остаћеш на страни поражених. Дакле, ако те страст надвлада и паднеш, насупрот своје жеље, такав пад није важан и не може те отуђити од Бога. Када те страст напада, бори се да јој одолиш свим силама. Завапи Богу и свом анђелу чувару за помоћ. Ако се избориш, благодари Богу и анђелу чувару. Ако се деси да те страст надвлада, те паднеш, устани брзо и изнова крени у борбу. Немој остајати у паду. Ако тако будеш радио, смрт ће те затећи спремног и бићеш увршћен међу победнике, без обзира на то колико си пута током борбе падао.
Пишеш да се надаш да задобијеш смирење и кротост. Знај да се ове две врлине задобијају добровољним подношењем разних невоља, понижења, увреда, оскудице и других непријатности. Стога ако желиш да ове врлине задобијеш, немој се чудити кад те буду сналазиле све ове ствари и немој их избегавати, не предајсе самосажаљењу. Кад те ко увреди, не омрзни га, јер ти његова увреда приближава смирењу и кротости. Кад ти је вруће, не жали се, кад ти је хладно, не жали се ни тад. Подноси сваку непријатност добровољно, знајући да те свака од њих приближава смирењу и кротости.
Бори се храбро са сваком страшћу и са сваким непријатељем који на те наиђе и никада се немој предати. Ако се до краја не предаш, бићеш убројан у победнике.
Господ нека те у тој борби укрепи и нека те води до победе путем који је за тебе најспасоноснији.
