ПОНЕДЕЉАК, 4. 10. 2021 - 20:13

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Жеља за монашким животом

ПИТАЊЕ: Помаже Бог Оче. Имам жељу да служим Богу, волела бих да постанем часна сестра у неком манастиру у Београду, али не знам прво како да објасним мајци а да се не наљути, са једне стране јој желим рећи, али са друге стране у мени влада страх кад само помислим да јој желим то рећи. Не налазим себе у овом да кажем злом свету. Не налазим себе у овако динамичном животу. Читала сам духовне књиге раније, читала сам Псалтир пре неколико дана, молим се кад год останем сама кући, моја жеља да служим Богу је велика.

Одувек сам била од мојих другарица које су удате и имају децу, повученија, мирна, ћутљива зато сам им и била неинтересантна. Таква сам и дан данас. У стању сам сам да слушам било кога ма колико причао а да са мало речи одговорим. Разочарана сам у људе, разочарана и у везу која очигледно нема будућности. Имам 29 година, живим са мајком и старијим братом али не знам, да ли има можда границе у годинама да би се постала часна сестра, или не? Како се постаје часна сестра? Како да кажем мојима, а да се не наљуте на мене, да не помисле да ћу упасти у неку секту. Шта да чиним? Хвала на одговору

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, не постоји горња граница старости да постанеш монахиња, али ваља да знаш да ће ти са сваком годином живота, све теже бити да то оствариш. Најлакше ћеш ту жељу остварити ако у манастир дођеш док си млада. Укратко процедура би ишла овим редом. Најпре треба да пронађеш манастир у коме би желела да отпочнеш свој монашки живот. Затим би у том манастиру провела неколико година као искушеница, у свему се трудећи да живиш као права монахиња. Ако успешно прођеш тај искушенички период, онда ће те замонашити, тј положићеш одређена обећања, три завета Богу пред целом Црквом. Након тога остатак живота ћеш пазити да ове завете и обећања која си дала Богу, испуњаваш. То су завет безбрачности, завет добровољног сиромаштва и завет беспоговорне послушности. Завет безбрачности, као што и само име говори, значи да ћеш остати у манастиру до краја живота, не удајући се никада. Завет добровољног сиромаштва, подразумева да ништа сама себи не стичеш, нити да шта скриваш и чуваш само за себе, нити да присвајаш себи какве поклоне. Вероватно ћеш у манастиру добити неке ствари за личну употребу, као на пример одело. И врло вероватно да ти нико никад у манастиру неће тражити то одело нити ће ко други користити твоју одећу.

Тако би се у неку руку могло рећи да поседујеш одећу. Но завет добровољног сиромаштва не говори о таквој врсти поседовања. Потребно је да будеш спремна у сваком тренутку да даш све што се нађе код тебе, уколико ти неко то затражи. Тј не смеш да будеш привезана ни за једну ствар коју користиш и ни једну ствар не смеш сматрати лично својом, него треба да о свакој ствари мислиш како ти је само дата на коришћење или чување. Трећи завет је завет беспоговорне послушности. Борба за испуњење овог завета је нешто са чим ћеш се вероватно најчешће бавити у манастиру. Сваког часа долазићеш у искушење да тај завет прекршиш, и мораћеш да улажеш одређен напор како би тим искушењима одолела и остала послушна. Временом, када стекнеш навику да будеш послушна, та борба ће бити мања, али у почетку, док се не навикнеш та борба може бити веома интензивна. Што си тврдоглавија, самоуверенија, што је више гордости у теби, то ће ти ова борба бити тежа. Кључ за брз успех у тој борби је да се никада не предајеш и не одустајеш. Ма колико пута да паднеш, треба да се поново подигнеш и наставиш са борбом. Ако се будеш борила да будеш послушна и у најмањим ситницама, у стварима у којима те нико не види и не проверава, то ћеш брже савладати своју гордост и задобити послушање. Једном кад задобијеш врлину послушности, на даље ће ти ова борба бити лака и навићи ћеш се да размишљаш послушно. Ако ти понекад и падне на ум каква идеја да нешто учиниш по својој вољи, на време ћеш се сетити да је неопходно да све што чиниш буде са благословом старијих и нећеш ништа предузимати на своју руку. Тада ћеш чути где ти заповедају да будеш савршена, и видећеш чудо Божије, како заиста постајеш савршена. Непослушна и самовољна монахиња то никад не може достићи. У манастиру нема места за разочаране, за оне који не умеју да се уклопе у заједницу, за оне који не умеју да се друже. Кад би такви могли опстати у манастиру, онда би манастири данас били препуни, јер је много људи који су разочарани овим или оним, много је оних који не умеју да се друже и који сматрају да их околина не разуме и не прихвата. За опстанак у манастиру неопходно је нешто сасвим друго. Ако би се у теби запалила истинска жеља за монашким животом, имала би осећај да када би сви људи овога света, клекли на колена пред тобом и молили те да не одлазиш у манастир, и да ће ти сви они испунити сваку твоју жељу, ти би им од свег срца рекла да ти је жао али да им никако не можеш удовољити и да ти неизоставно мораш отићи у манастир, да за тебе нема живота изван манастира. Пре него што уопште и кренеш монашким путем, неопходно је да добро разлучиш који је то основни мотив који те покреће да кренеш тим путем.

Ако немаш јасан мотив, или ако мотив који те покреће није ваљан, онда ти неће бити могуће да издржиш на том путу до краја свог живота. Свети Јован Лествичник, наводи три врсте мотива који те могу одржати на путу монаштва све до краја живота. Први мотив, је покајање, жаљење због грехова почињених у досадашњем току живота. Други мотив је жеља за достизањем веће награде у Царству Небеском. Трећи мотив је љубав према Богу. Ако те не покреће ни један од ова три мотива, онда је твој одлазак у манастир неразуман. У свом питању ти помињеш да си се разочарала у људе, у везу и да због тога размишљаш о одласку у манастир. Ако је то једини мотив, онда се немој узалуд трудити, сасвим сигурно нећеш себе наћи у манастиру. Често пак, бива да нас на неко дело истовремено покреће више различитих мотива. Из твог питања не могу да закључим да ли код тебе постоји и неки од ова три ваљана мотива. То је нешто што ти мораш сама да откријеш испитујући своје мотиве и жеље. Ако нађеш у себи бар неки од ова три мотива, или чак и неку мешавину тих мотива, онда те ваљане мотиве негуј у себи и старај се да их не заборавиш и не изгубиш. Они су ти једина гаранција да ћеш у монашком животу успети. Ако их дакле пронађеш, онда ти саветујем да најпре одеш у неки од женских манастира и упиташ да те приме као гошћу на неколико дана. То ће бити лакше и твојој мајци да прихвати, него ли да само одједном јој кажеш да идеш у манастир за цео живот. Замоли игуманију и сестре да те током боравка у манастиру третирају у свему као једну од сестара. Да ти одреде неки посао који ћеш обављати док си ту код њих. То ће вероватно бити да помажеш некој од сестара у обављању њеног послушања, или ћеш можда радити заједно са више сестара неки заједнички задатак. Постарај се да се у свему покажеш као користан члан заједнице. То ћеш најлакше постићи ако будеш пазила на све што ти се каже и ако се будеш пожртвовано трудила да све што ти кажу дословно испуниш.

Потом се врати својој кући и среди утиске. Труди се да у свакодневном животу примењујеш све што си у манастиру научила. После неког времена, опет упитај да те приме на неколико дана и понови све као и први пут. Ако се теби свиди боравак у том сестринству, онда ћеш вероватно и ти њима да се допаднеш, па ће те радо примати. Ако осетиш да те радо примају и да је теби пријатно живети и радити с њима, онда можеш упитати и да те приме за стално. Ако после првих кратких боравака у неком манастиру, осетиш да ниси добродошла, или осетиш да то није заједница у којој би волела да проведеш остатак живота, онда покушај поново у неком другом манастиру. У том другом манастиру немој причати шта си видела и доживела у оном првом манастиру, него се старај да кренеш сасвим из почетка, као да никад раније ниси била ни у каквом манастиру. Сваки манастир, свака игуманија, свако сестринство посебна су прича. Добрим монахињама не прија кад неко доноси вести из других манастира, кад прича о томе како се на другим местима ради ово или оно. Стога ако будеш препричавала шта си видела у другим манастирима, ствараћеш проблем сестрама из тог манастира, и врло је вероватно да им твоје присуство неће пријати. Твоје приче о другим манастирима могу им звучати као да прекореваш њихов манастир што није као неки други манастир. То ни једном сестринству неће пријати. Због тога ти саветујем да се понашаш као да си по први пут ушла у манастир кад си дошла код њих. Не причај шта си видела и научила у другим манастирима, него гледај да што брже и тачније научиш како се живи код њих. Као што рекох, осећај припадања је скоро увек обостран. Ако се ти осећаш пријатно у том манастиру, сва је прилика да ћеш и ти њима бити пријатно друштво. И обрнуто, ако ти није пријатно да боравиш ту, врло је вероватно да ни њима није пријатно да те имају као гошћу. Ако имаш у себи заиста истинску жељу да живиш монашким животом, тј ако у себи имаш бар неки од она три ваљана мотива, онда ћеш на описани начин, пре или касније наћи игуманију и сестринство у коме би желела да проведеш остатак живота. Док не нађеш такву игуманију и такво сестринство, старај се да својим укућанима говориш о томе да те монашки живот интересује, да желиш боље да га упознаш и разумеш, и да због тога повремено одлазиш у манастир. Немој им говорити да се никад нећеш замонашити, ако то већ не мислиш.

С друге стране можеш и треба да им упорно понављаш да нећеш одлуку донети напречац, без размишљања, да желиш да све добро испиташ пре него донесеш своју коначну одлуку. Тако ћеш припремити терен да једног дана кад и ако се одлучиш, твојим ближњима та одлука не дође изненада, и да не мисле да те је неко на то наговорио, или да то није било потпуно твоја лична одлука. Када једног дана одлучиш да трајно оставиш свет и одеш у манастир и да се замонашиш, саветујем ти да самој себи обећаш да из тог манастира никада нећеш отићи по својој вољи, него да ћеш остати ту ма шта да се с тобом збуде. Ако баш и дође до тога да једног дана будеш принуђена да одеш из тог манастира, нека то не буде по твојој вољи, него сачекај да ти се заповеди да одеш. Ја сам тако урадио кад сам оставио свет и дошао у манастир. Касније кад су искушења наваљивала на мене, било је тренутака кад ми се чинило да је неминовно да одем. Сећајући се овог мог обећања, остајао бих да сачекам да ми се нареди да идем, и нисам одлазио. После пар дана, би та искушења просто ишчезла без трага, и чудио бих се после сам себи, како сам уопште могао и помислити да је било неопходно да напустим манастир. То обећање ми је у пар наврата помогло да пребродим тренутне навале искушења. Зато саветујем и теби да такву одлуку донесеш приликом уласка у манастир. Јер не можеш ни замислити каква те све искушења могу снаћи и како уверљиво може изгледати демонска помисао да напустиш манастир. Ипак, такви налети искушења никад не трају дуго, највише дан, два а често и много краће. Демони немају стрпљења, зато те они увек наговарају да нешто учиниш сад овог тренутка, без одлагања. Они знају да ће њихова превара постати очигледна врло брзо, те покушавају да те наговоре да предузмеш нешто што пре док још не видиш у чему се састоји њихово лукавство. Ако у таквим ситуацијама, само мало сачекаш, брзо ћеш увидети да је сва та њихова прича попут паучине, и да ако желиш можеш сасвим лако да им се одупреш. Нека ти Господ помогне да донесеш исправну одлуку, тако да никад касније не зажалиш што си је донела.

Повезане вести

Одговор духовника