ТВ Храм

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, не треба да мешаш осећања са њиховим последичним ефектима на тело, нити са помислима. Ти изгледа замишљаш како би требало да се манифестује осећање покајања и пошто се та слика коју си ти замислила не уклапа са оним што ти реално примећујеш на себи, погрешно извлачиш закључак да у теби нема покајања.

Можда замишљаш да би осећање покајања морало да изазове покајничке сузе, а пошто суза
нема, то онда нема ни покајања. Такво закључивање је сасвим погрешно. Слушај шта каже Свети
Јован Лествичник о покајничким сузама. “Често се дешава да површне људе чак и сузе њихове
понесу. Зато се некима оне и не дају. Такви људи, старајући се да их заслуже, самима себи задају
бол, сами себе осуђују и муче уздасима, патњом и јадом душевним, дубоком сетом и жалошћу. И
то им на један безопасан начин замењује сузе, премда они сматрају да од тога уопште немају
користи.” Исти светитељ, врло често истиче да има и много погрешних суза, и погрешних начина
плакања, те да не треба имати превише поверења у сопствене сузе. Дакле и када би силно плакала,
било би погрешно да на основу тога закључиш како је у теби присутан велики осећај покајања.
Ако дакле на основу суза не може да се поуздано закључи да постоји покајање, тако исто и на
основу тога што немаш суза, не можеш поуздано закључити да немаш покајања.

Сама реч покајање, дошла нам је из грчког језика заједно са Хришћанском вером. На грчком та
реч буквално значи измена ума. Стога кад размишљаш о значењу речи “кајем се”, помисли на
израз “предомислила сам се”. Пре него си се покајала, мислила си да можеш нешто да учиниш и да
то није ништа погрешно, а кад си то учинила увидела си да је то било погрешно и пожелела да то
ниси учинила и да то више никада не учиниш поново. Та промена мишљења и јесте право
покајање. Све друго су само пратећи ефекти, који зависе од много других фактора. На пример: ако
неким својим поступком повредиш некога кога много волиш, онда ћеш осећати сразмерно већу
тугу, него ако повредиш некога кога уопште не познајеш или кога чак ни не волиш. Тако да се
интензитет осећаја туге не може узети као поуздан показатељ покајања. Има људи који ће силно
плакати и туговати кад учине какав грех, али не зато што су тим грехом ожалостили Бога, него
зато што је тим грехом повређена њихова сопствена сујета, што су они сами тим грехом били
понижени. Таква туга и такве сузе су супротне Богу и уопште нису спасоносне.

Доста често чујем да неко на исповести каже: “Пушио сам”. А кад га упитам: “Значи решио се
да престанеш?”, одговори ми “Не могу”. Онај ко не жели да престане са пушењем, може својим
умом да зна да је пушење штетно, да повећава шансе да се добије рак, и неке друге болести, али у
свом срцу још увек не верује да је све то истина. Стога нема смисла да се исповеда за то што је
пушио. Он једноставно у свом срцу не осећа да је пушење грех. Тек кад пожели да престане са
пушењем, тек тада је у свом срцу поверовао да је то заиста грех и тек тада има смисла да се
исповеди за то. Они који су пушили па покушавали да престану, знају да то није лако и да се
многи после неког времена поново врате пушењу. Тако да и онај ко овог тренутка искрено жели да

више никада не запали цигарету, не може бити сигуран да је неће некад касније ипак запалити.
Али то не значи да би слагао ако би сада овог тренутка рекао на исповести: “Кајем се што сам
пушио”. На исповести се не тражи неко предвиђање комплетне будућности за шта нико од људи
није способан, него се тражи искрено исповедање тренутног стања у души. Ако тренутно желиш
да нешто више никада не поновиш у животу, онда је сасвим у реду да се за то и исповедиш, без
обзира на то да ли осећаш неку тугу, да ли ти се због тога плаче или не.

Ако не осећаш тугу због учињених греха, онда то значи да је твоја љубав према Богу мала.
Потруди се да боље упознаш Бога. Јер ко упозна Бога који је толико добар и толико савршен, не
може а да га не заволи. Када га боље упознаш, онда ћеш га више волети, па ћеш и за учињене
грехе осећати већу тугу. Али туга и плач сами по себи су ипак само пратећи ефекти, а не нешто
суштински важно. Ево шта о томе пише Свети Јован Лествичник: “Богу није потребно, нити Он
жели, браћо, да човек плаче од бола свога срца. Напротив, Он жели да се од љубави према Њему
радујемо душевним весељем. Одузми грех, па ће очима твојим бити сувишне сузе бола: када нема
ране, није ни завој потребан. У Адама, пре пада, није било суза, као што их више неће бити ни
после васкрсења, кад грех нестане. Јер, тада ће побећи и бол, и туга и уздах”.

Почни са исповешћу за оне грехе за које си сигурна да су грех и за које заиста желиш да их
више никад не поновиш. Потом се труди да Бога боље упознаш. Читај Свето Јеванђеље, читај
посланице Светих Апостола, и читајући размишљај о томе на који начин се прочитане речи односе
на твој живот. У којим ситуацијама би се те речи могле применити на тебе. Како би се неко ко се
савршено придржава јеванђелске науке, понео у овој или оној ситуацији из твог свакодневног
живота. Таквим размишљањем увидећеш да се у неким ситуацијама ти не придржаваш овог учења
и да стога поступаш погрешно. Ако тада донесеш одлуку да свој живот исправиш и да се у будуће
боље придржаваш Христове науке, онда треба да се исповедиш и за то што се до сада ниси тако
владала. И тако редом. Учиш о Богу, и упознајеш га, из тога откриваш шта све код тебе није
исправно, и онда се покајеш за то. И све то понављаш непрекидно.

Замисли да су деца у одсуству родитеља сазвали друштво у кућу и направили велику журку.
Након што су направили силан неред, сви су поспали где се ко затекао. Потом дошавши себи и
сетивши се да ће родитељи ускоро доћи, почели су да сређују кућу. Како су полупали све сијалице,
испрва у мраку могу да примете само крупне комаде намештаја како нису на свом месту. Тако
најпре враћају сто на своје место, потом столице, фотеље, ормане. У том се мало раздани споља те
они примећују и флеке на тепиху или зидовима те се и око њих старају. Када коначно сване и први
јутарњи зрак сунца продре кроз прозор у собу, они виде безброј ситних честица прашине у
ваздуху. То је слика покајања. Испрва у мраку и удаљености од Бога, у непознавању Бога, можемо
да приметимо само неке крупне грехе и падове. Кад се за то покајемо и исправимо свој живот,
приближићемо се Богу и у нашој души ће се мало разданити. Тада ћемо приметити и неке ситније
грехе које раније нисмо могли да приметимо. Када и њих исправимо, приметићемо још ситније. И
тако редом. Када се коначно сасвим приближимо Богу и када у нама засија Божанска светлост,
онда у себи приметимо облак прашине, тј безброј грехова који нас удаљују од Бога и који нас
поробљавају. Тек тада увиђамо колико смо се од Бога удаљили и колики је наш пад.

Почни да сређујеш у својој души оно што тренутно видиш да не стоји на свом месту и у том
труду открићеш шта још ваља да исправиш. Тако мало по мало исправљајући свој живот све се
више приближаваш Богу, душа ти постаје све осетљивија за грех, савест ти се изоштрава те
примећујеш и оне грехе које раније ниси могла да приметиш. Тако ћеш се све више усавршавати и
истовремено ћеш постајати све смиренија увиђајући колико си далеко од савршенства. То је пут
спасења.

Према спољном свету опходи се као према творевини Божијој. Сећај се Христових речи: „А
што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства,
прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човека, а неумивеним рукама
јести не погани човека“. Нема заиста ничег прљавог и нечистог у свету који је Бог створио.
Истинска прљавштина је зло које смо у себе на овај или онај начин примили и које у себи
задржавамо. Немој се стога много бавити размишљањем о некој спољашњој телесној прљавштини,
него се више старај да се очистиш изнутра. „Чистима је све чисто“ по речима Светог апостола
Павла. И Христос заповеда: „очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте“. Овим не
желим наравно да кажем да не треба да переш руке и одржаваш личну хигијену. Само немој у томе претеривати. Ма колико прала и чистила никада не можеш уклонити баш све оне најситније и
голим оком невидљиве бактерије, вирусе, и друге нечистоће. Стога немој ни покушавати да тако
нешто себи поставиш за циљ. Ти обави оно што је у твојој моћи, а препусти Богу да те заштити од
свега онога што је изван твојих моћи. Ти савесно опери своје руке и даље се не упуштај у
размишљања да ли је и након прања на њима остала каква неприметна нечистоћа. Ако је и остала,
или ако још негде нешто случајно додирнеш, Бог ће те заштитити од тих неприметних и
невидљивих нечистоћа. Бог те наравно неће штитити ако ти најпре не предузмеш оно што је у
твојој моћи, ако на пример уопште не переш своје руке. Али ако ти урадиш оно што до тебе стоји,
онда се више немој плашити него имај поверења у Бога и Он ће те сачувати од сваке опасности.
Не бој се ни неког наследног греха, нити казне за грехе које су починили твоји преци. Ти не
можеш да промениш поступке својих предака, нити си могла на њих да утичеш, нити си пак могла
да бираш ко ће бити твоји преци. То све није у твојим рукама стога буди уверена да те Бог неће
неправедно кажњавати за нешто што ти ниси могла и никако не можеш да промениш. Старај се
само за оно што јесте у твојим рукама и на шта можеш да утичеш. У томе што јесте у твојим
рукама, исправљај свој живот, а за све остало имај наду и поверење у Бога. Демони ти убацују
помисли како ти сада испашташ казне због тога што су твоји преци урадили ово или оно. То није
истина. Нико не бива кажњен због тога што је неко други учинио нешто. Истина је да је свако од
нас одговоран искључиво за сопствене поступке и поступке оних који су му поверени. На пример,
учитељ је одговоран за поступке својих ученика, домаћин за поступке својих укућана, директор за
поступке својих запослених, и тако редом. Та одговорност за оне који су нам поверени, је
сразмерна влашћу коју имамо над њима. Пошто ниси имала никакве власти над својим прецима,
буди потпуно уверена да ниси ни најмање одговорна за њихове поступке. Демони ти подмећу
такве помисли, како би се ти више бавила нерешивим проблемом у погледу тога шта су твоји
преци чинили, и како би занемарила бригу око оних ствари над којима имаш власт и за које си
стварно одговорна. Немој наседати на такве помисли и старај се да у свему ономе за шта си ти
сама одговорна будеш како треба, а остави нека други одговарају за оно у чему су они сами
одговорни.

Настој да боље упознаш Бога, да се исповедиш и исправиш оне грехе које тренутно код себе
примећујеш и које већ препознајеш као грех, за које желиш да их више никад не поновиш. Пази на
себе и на оно за шта си пред Богом одговорна. Настој да то увек чиниш, са упорношћу и
стрпљењем и тако ћеш се Богу стално приближавати, усавршавати и стицати спасоносно смирење.
Нека ти Бог буде помоћник у свему.