УТОРАК, 20. 7. 2021 - 15:46

Извор: ТВ Храм

Духовник - Колико често децу треба причешћивати?

Помаже Бог часни оци. Интересује ме колико често децу треба причешћивати? И када је време да деца крену да посте? Деца ми имају 1 и 2,5 године, обоје су крштени и до сад су се причешћивали. Но, увек сам имала недоумицу да ли њима треба нека припрема, да ли родитељи треба да посте пред њихово причешће и сл. Унапред хвала на одговору?


Већ сам више пута писао о томе да се кад је реч о посту и причешћивању, ради о две свете
тајне, које нису међусобно тесно повезане, него су прилично независне једна у односу на
другу. Пост има свој значај, и Причешће има свој значај. Христос је ове две тајне установио у
различитим приликама. Хришћански пост се углавном заснива на Христовом одговору
фарисејима и садукејима који су га питали: “Зашто фарисејски и садукејски ученици посте, а
твоји ученици не посте.” Он им је на то одговорио: “Не могу сватови постити док је женик с
њима, али ће доћи време када ће се женик узети од њих и у оне дане ће постити”. Сасвим
другом приликом, пред своје страдање, Христос је окупио своје ученике на тајну вечеру и ту
установио свету тајну Причешћа. Из описа ове тајне вечере које налазимо код свих
јеванђелиста, може се видети да је причешће дошло на крају вечере, као завршетак њиховог
последњег заједничког обеда. Апостоли су вечерали, и по вечери је Христос устао од трпезе,
опасао се убрусом, опрао ноге својим ученицима и осушио их убрусом којим беше опасан. А
тек потом је узео хлеб, заблагодарио, преломио и давао својим ученицима говорећи: “Ово је
тело моје...”.


Видимо и из речи Светог апостола Павла који у посланици коринћанима, описује прве
литургије као вечеру Господњу. Он прекорева коринћане што “свако своју вечеру пре других
једе” и заповеда “Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако
ли је неко гладан, нека једе код куће”. Из тога је јасно да су и прве литургије биле обављане
после заједничке вечере, као круна и најузвишенији део окупљања.
Врло рано, се додуше та пракса изменила и литургија са светим причешћем је одвојена од
вечере као обеда, те је постало уобичајено да се света литургија служи и причешће прима на
празан стомак, тј пре јела. Но, то свакако није стога што би примање причешћа по вечери
било недопустиво, него више из практичних разлога. Ако посматрамо прилике у којима се
људи окупе на заједнички обед, можемо приметити да су готово увек, људи с почетка у
трезвенијем, озбиљнијем стању, а да се на крају обеда опусте, развеселе и постану склони
шалама, а понекад и непристојностима. Некако је лакше, празног стомака и пре обеда,
сконцентрисати се на узвишеност тренутка, и озбиљност ситуације.


Имајући све ово у виду, потпуно је погрешно повезивати свету тајну Причешћа са било
каквим узимањем или не узимањем овоземаљске хране. Тако пост није предуслов причешћа,
као што ни причешће не спречава никога да пости. Црква је установила одређене дане у току
године када хришћани треба да посте и у те дане добро је постити. Причешће је пак саставни
део Свете Литургије, и кад год се служи Света Литургија, сви хришћани су позвани да се
причесте. Не само деца, не само монаси и свештеници, него сав верни народ.
Дакле, ако ме питаш колико често да причешћујеш децу, одговорио бих ти: “На свакој
литургији”. Ако су деца веома мала, њима ће бити досадно да буду током целе литургије у
храму и да при том буду тиха и мирна. Стога их кад се узнемире, изведи мало испред храма,
пусти их да мало потрче или да се поиграју, па кад буде време причешћу, доведи их поново у
храм и причестите се сви. И ти с њима. Тако ће деца од малена разумети да је причешће
нешто важно, нешто добро, нешто што и њихови родитељи практикују. Како буду одрастали,
све више ће моћи да разумеју и сасвим сигурно ће почети и да постављају питања зашто се
ради ово или оно. Ако деца виде да њихови родитељи посте, пре или касније, поставиће им
питање зашто то раде. Тада им треба објаснити, прилагођено њиховом узрасту, да је пост
исто тако добра и значајна ствар, али да није за малу децу. Када дође време да деца пожеле да
буду као одрасли, они ће тада једва чекати да им се пружи прилика да посте, те ће њихов пост
бити добровољан, а то је од највећег значаја.


Кад би Бог хтео, могао би учинити да у време поста не буде никакве мрсне хране и тада би
сви људи, хтели не хтели, морали да посте. Међутим, Бог није насилник и не жели никога да
приморава на пост. Бог љуби добровољце, оне који по својој слободној вољи, желе да посте
или да чине какав други подвиг Бога ради. Стога је веома важно да своју децу не примораваш
да посте, да их не примораваш да стоје у месту и ћуте током целе литургије ако они сами то
не желе. Не кажем да им никад ништа не смеш наредити, нити ускратити. То је свакако део
васпитања и обавеза родитеља да своју малу децу обуздају и доведу у ред колико је потребно.
Ипак не треба да их доводиш у ред само да би свет видео како су они добри и лепо
васпитани, него да истински у свом срцу желе да буду добри и лепо васпитани. А то у
различитим узрастима може узимати разне облике. Дете од две три године не може да разуме
скоро ништа од молитава које се изговарају на литургији, стога је потпуно бесмислено
инсистирати на томе да оно буде мирно и да ћути током целе литургије у храму. Кад му
постане досадно, треба му дозволити да изађе и поигра се мало. Кад му буде десет година,
онда би то већ било претерано да му се допусти. Тада је већ способно да разуме потребу да
неко време буде у миру и да пажљиво слуша. Већ са шест и по година полази у школу где ће
се од њега очекивати да седи 45 минута и слуша. У ком тачно узрасту се догоди ова промена,
је индивидуална ствар и не може се прописати за свако дете. Но принцип је битан. Када твоје
дете већ буде кадро да разуме потребу да се нечега свога одрекне, ради заједнице, тада треба
и да научи да постоји и време које посвећујемо Богу и молитви и да се у то време не може
играти, нити причати било шта.

Кад буде пожелело да га уважавају као и одрасле и да га више не третирају као дете, тада
је можда време да почне и да пости. У сваком случају не препоручујем да се пост уводи као
принуда. Боље је да уопште не пости као дете, и да једног дана као зрео човек донесе одлуку
да почне са постом, те да остатак живота пости уредно, него ли да пости као дете зато што
мора, а да у себи сања о часу када ће постати слободно да ради шта хоће, те да једног дана
као зрео човек донесе одлуку да више никад не пости. У таквом случају онај пост у
детињству неће имати никаквог значаја. Знам много људи који нису постили као деца, нити
су их родитељи водили у цркву, а који су као зрели људи у неком тренутку осетили у себи
Божији призив, и почели да живе хришћански, постећи и одлазећи сваке недеље у Цркву. На
жалост, многи од њих захтевају од своје деце да још као мали живе “хришћански” по
њиховим стандардима. Они потпуно заборављају своје детињство и хоће пошто пото да
њихова деца буду за пример. То су наравно лепе жеље, али ако се остварују принудом и
насиљем, веома често се на крају покаже да та деца која су била за пример у раном
детињству, касније као зрели људи сасвим отпадну од Цркве. Таквим људима саветујем да се
увек сећају оног тренутка кад су они сами решили да постану побожни и да буду задовољни
ако њихова деца бар један дан раније доживе сличан тренутак. Ако је неко са 25 година
постао побожан, не треба од своје деце да захтева побожност кад су они тек пет година или
мање. Биће одлично, ако њихова деца постану побожна са 24 и по године. Па нека унуци
постану побожни и нешто раније, праунуци још раније, и тако редом. Можда ће онда доћи
нека генерација у којој ће деца од малена осетити у себи Божији призив, те ће живети
побожно по својој слободној вољи а не принудно. То би био призор достојан дивљења, али се
до њега не долази насиљем и принудом. Потребно је да прођу многе генерације.
Што се тиче твог питања: “Треба ли родитељи да посте да би се деца причестила”, мислим
да сам ти довољно већ рекао. Пост и причешће нису директно повезани. Пости када је време
посту, а причешћуј се кад си на литургији. Тиме ћеш уједно давати и пример својој деци.
Деца највише уче из родитељског примера.

Још бих додао и ово што сам чуо од једног канадског психолога. Он каже да је дужност
родитеља да своју децу тако васпитају до њихове четврте године живота, да деца буду
способна да се играју са својим вршњацима и да се одраслим људима не пењу на главу. Ако
се дете томе не научи до четврте године живота, његови вршњаци га неће примати у игру, те
ће бити искључено. С друге стране ако то дете кад дођу неки гости, пошто пото хоће да
привуче пажњу на себе, те ако стане да прави разне несташлуке којима непрестано омета
одрасле, вероватно ће већина тих одраслих да се прави као да им ништа не смета, као да је
све у реду, али ће у себи мислити све најгоре о том детету. Оно ће врло брзо препознати тај
лажни осмех, ту лажну трпељивост и љубав. Таквом детету овај свет изгледа као џунгла у
којој нема правог другарства, нема истинске љубави. Вршњаци су непријатељски
расположени, а одрасли су лицемерно љубазни, али у суштини ни они га не воле. За њега ће
овај свет постати место у коме не постоји права љубав. Ако до своје зрелости ту слику не
промени, постаће асоцијална и крајње песимистична личност, која се нигде не може
уклопити, која никоме није драга, која нигде није добро дошла. Чини ми се да има доста
истине у томе што тај психолог говори на ову тему.


Постарај се дакле да пре свега научиш своју децу да се играју с вршњацима, да умеју да
деле са другима своја добра, да умеју да достојанствено претрпе пораз, да игру цене више од
победе у игри. Што пре то науче, пре ће моћи да се социјализују с другом децом, а потом ће у
контакту са својим вршњацима много тога научити о међуљудским односима и
законитостима које ту владају.


Нека ти Бог помогне да у том важном задатку васпитавања постигнеш успех.

Повезане вести

Одговор духовника