Тако смо учени по школама мада се са времена на време појави много разлога да се човек запита да ли је некада све било заиста тако лоше, рђаво и неправедно, и да ли је данас заиста све тако ружичасто како нам неко говори и пише. Генерално, укинути су разни ограничавајући и зависнички друштвени односи – укинуто је робовласништво, феудализам, али и многи елементи из капиталистичког и комунистичког душтвеног уређења. У вези са горе наведеним чињеницама и често понављаном синтагмом да се ТРПЉЕЊЕМ спасавамо, јавила се потреба за одговором на питање које би могло да гласи:
ДА ЛИ СЕ борба за: 1)квалитетније и здравије услове живота; 2) за праведније и заштитничкије законе; 3) за праведније друштвене односе и већу одговорност власти према потчињенима, сматра за грех, КРИВИЦУ(?!) или појаву која удаљује људе од Бога.
ДА ЛИ Христос због НАВЕДЕНИХ појава и промена НЕГОДУЈЕ и да ли је прогрес сам по себи грех?
ДА ЛИ смо ми који живимо у мањем материјалном недостатку и у РЕЛАТИВНО бољим условима живота (у односу на некога ко је живео од Христа до пре стотињак година) више криви (или мање драги?!) Богу, или смо пак САМО ЗБОГ РЕЛАТИВНО БОЉИХ УСЛОВА У КОЈИМА ЖИВИМО удаљенији од Бога??
Јављају се разна тумачења односа цркве и вере према свему наведеном, како од неких верника тако и од разних атеиста те узрокују потресе, и шире сумње, недоумице ОМРАЗЕ и НЕТРПЕЉИБОСТ међу људе. Због такве реалности мислим да бисте ми помогли и да би сте нам помогли ако бисте изнели већински став Цркве о наведеним питањима. А уколико је постојала некаква разлика у ставовима цркве током претходних векова у односу на већински став Цркве данас, и то би нам такође свима било од озбиљне помоћи кад бисте нам изложили. Дубоко Вам се захваљујем и желим Вам срећне мајске празнике!
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: У сусрету са непознатим, човек по природи осећа неку нелагодност и страх. С друге стране, људима је својствена и жеља за променом на боље. Код већине људи, страх од новога и непознатог је већи од жеље за променом на боље. Отуда већина људи радије изабира старо тј оно што им је већ познато од новог и самим тим непознатог. Христос је донео човечанству нову до тад нечувену науку и неки људи су прихватили ту науку и кренули за Њим, али је велика већина ипак нерадо гледала на ту новост, те су Христу и његовим ученицима приговарали што на пример не посте као Јованови ученици и фарисеји, зашто Христос једе са цариницима и грешницима. Христос је те њихове приговоре објаснио на следећи начин: „Нико ко је пио старо вино, неће одмах ново, јер вели старо је боље“.
Отуда у човечанству постоји одређена инерција, која успорава напредак и тежи да одржи затечену ситуацију неизмењену. Истовремено та инерција, чува човечанство од промена на горе. Да није те инерције, те тежње да се одржи затечено стање, тог отпора према свему новом, вероватно би човечанство давно пало у хаос. Јер, нису све нове идеје истински добре. Врло често се деси да неко од свег срца жели да направи неку промену на боље, и уверен је да ради праву ствар, али се на крају испостави да је његова идеја донела више штете него користи.
Ми Хришћани нисмо против напретка човечанства. Напротив, гледајући кроз историју можемо се уверити да је велика већина нових технолошких достигнућа најпре била примењена у великим манастирима, па тек потом у царским палатама и остатку света. Сећам се на пример да сам у Хиландару видео механичку пресу за цеђење маслина из доба Светог Саве. Нисам тамо одавно био и не знам да ли је још увек у животу или је можда изгорела приликом пожара, али то је била права машина, направљена од дрвета и имала је вратило са неколико огромних дрвених клипова. Подсећала ме је на попречни пресек аутомобилског мотора. У манастирима су писане, превођене, чуване и преписиване прве књиге. Прва књижевна дела на српском језику, била су дела монаха Саве, први закони, прве медицинске књиге. За осликавање Студенице, Свети Сава је набавио плави полудраги камен лапис-лазули који се у оно време по први пут појавио на европском тлу, дошавши из Авганистана,… Да би неко умео да цени и препозна какво ново технолошко средство, мора да буде радознао, да буде учен, да добро познаје сва ранија технолошка решења. Такође, таква нова технолошка средства су често скупа и није их лако набавити. Отуда је било природно да се таква средства најпре појаве у великим манастирима, где су живели најученији људи оног доба и који су у економском смислу били велике заједнице пожртвованих и вредних радника.
У доба комунизма, систематски је ширена пропаганда како су манастири остаци мрачног средњег века, и како су то места где живе људи заостали и непросвећени. Отуда се многи људи чуде кад у манастиру примете какво ново технолошко средство.
Дакле, када је реч о научно – технолошком напретку који има за циљ да олакша и унапреди људски живот, видимо да су монаси вековима у томе предњачили. Стога мислим да је евидентно да у научно – технолошком напретку, самом по себи, не лежи грех. Јер да је то грех, не би монаси то вековима радили. Верујем да Христос не негодује и не замера људима што се труде да остваре неки научно – технолошки напредак.
Ипак, ми Хришћани, знамо на основу Христових речи, и на основу списа Новог Завета, да се људска историја сваким даном све више приближава свом крају. Крај историје је потпуно удаљавање од Христа и Његове науке. Човечанство се удаљава од Христа, и они људи који буду живели на самом крају историје, биће најудаљенији. Наравно, не сви, јер ће бити и оних који ће упркос великој већини која буде отпала од Христа, ипак остати до краја верни. Ово је нешто што не смемо никад губити из вида. Трудимо се да остваримо напредак, али ма колико се ми трудили, на крају ће ипак доћи отпадништво и крај света каквог га ми знамо. Видимо кроз историју да су сваки проналазак, свако технолошко достигнуће, касније били злоупотребљени на штету човечанства. Због тога неки хришћани, у науци и техници виде неко зло и сматрају да би било боље ако би се човечанство држало старог и ако би зауставили даљи развој науке и технике. Међутим, то што ће неколицина таквих одбити да употребљава савремена технолошка средства у свом свакодневном раду, не може зауставити даљи развој науке и технике. Развој сам по себи није оно што квари људски род, него зла воља која је присутна у човечанству.
Већ сам много пута говорио, да оно што одређује да ли је неки поступак грех или добро дело, јесте мотив којим се руководио онај који је то дело учинио. Ако су мотиви били добри, онда је и само дело добро. Ако су мотиви били рђави, онда је и дело рђаво. Исто ваља применити и кад је реч о науци и техници. Ако се неко труди да оствари какав научно – технолошки напредак, са циљем да побољша квалитет људског живота, онда ће његов рад бити добро дело. Ако пак неко то исто ради, али са циљем да неког уништи или пороби, или убије, онда ће његов рад бити грешно дело.
Исто вреди применити и када је реч о борби за праведније међуљудске односе. Ако се неко бори за то, али су му мотиви, погрешни, онда ће и цела борба представљати грешно дело. На пример, неко може да проповеда по трговима о томе како треба унапредити садашње друштвено уређење, да критикује власти и обећава људима боље сутра. Ако то све ради искрено и несебично, онда ради добру ствар. Али ако то ради да би угодио својој сујети, да би се наметнуо људима за вођу, да би се наслађивао аплаузима маса, да би се домогао какве славе, моћи и новца, да би могао некажњено да чини неправду, онда је то што чини грех. Често се дешава да неко отпочне овакво дело са искреношћу и најбољим несебичним намерама, али му се касније ослади улога вође, ослади му се слава и моћ, те после тога настави да распаљује масе и диже буну али више не из искрених и несебичних мотива, него опијен жудњом за људском славом, за влашћу, за новцем. Верујем да Христос не одобрава такву борбу јер се ту заиста ни не ради о борби за унапређење друштва, него за себичне интересе неколицине незадовољних грађана.
Не желим да кажем да се хришћани никако не смеју бавити политиком или да не смеју да се боре за власт. Ко има склоности ка томе, може и треба да се бави политиком и треба да се бори за власт, али мора своје мотиве да чува неупрљаним. Мора да се чува, себичности, да себе очисти од жудње за личном славом, за личном материјалном добити. Уместо тога, мора у себи стално да разгорева оне добре мотиве, ради којих се и упустио у све то, жељу да помогне свом народу, да унапреди квалитет живота свим житељима земље, да заштити нејаке, да утврди правду међу људима. Такву борбу, верујем да би Христос одобрио и похвалио.
Питаш: Да ли смо ми сада мање драги, да ли смо више криви Богу, само зато што живимо у бољим условима у односу на своје претке? Ми смо се у односу на своје претке, као човечанство, удаљили од Христа. У нас је мање подвига, мање пожртвовања, мање елана за служење Богу, него што је било међу првим Хришћанима. Охладнела је наша љубав. Но то не значи да нас Бог мање воли, да смо му мање драги. Христос је дошао међу нас да позове грешнике на покајање, а не праведнике. Древни монаси у Египту, су говорили да ће будуће генерације имати све мање и мање подвига, тако да они монаси који буду живели пред сам крај, скоро да се неће разликовати од људи у свету. Ипак, говорили су оци, ти хришћани ће живети у тако великим искушењима да ће се у Царству Небеском, јавити у већој слави од великих подвижника древних времена. Ми нисмо могли да бирамо време у коме ћемо се родити, самим тим не можемо бити ни криви, а ни заслужни за то. Дато нам је да живимо у ово време и стога треба да се користимо свим погодностима које ово време пружа, али и да савладамо сва искушења која ово време ставља пред нас. Тако чинећи испуњавамо вољу Божију и достижемо у Царство Небеско.
