Овогодишњи крсни ход, који још од давне 1862. године пролази улицама српске престонице, предводиће наш свенародни отац и архиепископ – Светитељ Сава, својом светом руком и жезлом, заједно са његовим наследником, Светејшим Патријархом српским г. Порфиријем.
Рука која више од осам векова благосиља и грли српски род, а која је једини део Светитељевих моштију преостао код нас иза њиховог спаљивања на Врачару кобног 27. априла 1594. године, стићи ће из манастира Милешеве у престони Београд у среду, 28. маја, у 17.30 часова. Тим поводом ће испред Вазнесењске цркве бити приређен свечани дочек. Уследиће празнично вечерње богослужење.
На сам празник Вазнесења Господњег, у четвртак, 29. маја, са почетком у 9 часова, Светејши Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви покрај Светитељевих моштију и уз саслужење више архијереја и свештенства. Патријарх Порфирије је затим, у 12 часова, у Скупштини града Београда обавити чин благосиљања славских дарова.
Круна прославе славе града Београда – Спасовданска литија кретаће се добро познатом путањом од раскрснице улица кнеза Милоша и краља Милана до Светосавског храма на Врачару. У литији ће, као и претходних година, поред предстојатеља Српске Цркве, који ће овом приликом носити жезал Светог Саве, као и епископа, свештенства, монаштва и великог броја богољубивих душа, учествовати и представници републичких и градских власти, припадници Војске Србије, Жандармерије, оркестра Полиције, чланови певачких и фолклорних друштава, ђаци и студенти.
По доласку литије, у храму Светог Саве биће узнесене молитве Господу нашем Исусу Христу, Његовој Пресветој Мајци и Светом Сави, првом Архиепископу српском, после чега ће се својим архипастирским словом присутнима обратити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Мошти Светог Саве биће изложене у његовом храму на Врачару на поклоњење и целивање вернима и наредних дана уз свакодневна богослужења.
Дођите да заједно прославимо Бога, који се нас ради вазнео на небеса, и да примимо благослов највећег и најлепшег изданка нашег рода – Светитеља Саве! Његовим молитвама нека се мир и братска љубав уселе у срца наша!
Београдска Спасовданска литија
Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије.
Овакве свеопште, заједничке и свечане литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем односно уласком у храм где би се оно обавило.
Један од великих празника Цркве, за чију прославу су одвајкада одржаване литије, јесте и Вазнесење Господње – Спасовдан. Тај благочестиви обичај је настављен и у нашој помесној Цркви, а посебно у првопрестоном Београду, који Спасовдан слави као своју славу, још од времена деспота Стефана Лазаревића. Наиме, према договору угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана, који је склопљен крајем 1403. или почетком 1404. године, Београд је постао престоница Српске деспотовине, и посвећен је Пресветој Богородици, његовој заштитници, док је а за славу града установљен Спасовдан. Један од начина на који је ово било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана литија која је прошла улицама нове престонице.
Начин прославе градске крсне славе, који се и данас практикује, осмислио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, по чијем предлогу је и изграђена Вазнесењска црква у Београду. Последња литија по доласку комуниста на власт у Југославији, одржана је 1947. године и том приликом су њени учесници били каменовани од стране скојеваца, да би убрзо и само одржавање литије било забрањено.
Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле. Од обнављања традиције, сваке године о Спасовдану, после свете Литургије, верници предвођени патријархом српским и свештенством, иду у литији београдским улицама.
Литија креће из Вазнесењске цркве. Раније је ишла улицама Кнеза Милоша, Краља Милана, Теразијама, Париском и Улицом кнеза Симе Марковића до Саборне цркве Светог архангела Михаила и Патријаршијског двора, да би се одатле преко Зеленог венца вратила до Вазнесењске цркве. У току поворке застајало се три пута: први пут код Теразијске чесме, извора воде, да се свештенство и народ помоле Богу за здравље београђана; други пут код Саборне цркве и Патријаршијског двора, где су се молили Богу за поштеду Београда од страдања, за мир и за напредак; и последњи пут у југозападном делу дворишта Вазнесењске цркве, пред каменим крстом где су се присутни молили Богу за покој душа свим палим јунацима Београда. Тиме се литија завршавала.
Од 2021. године, литија иде од Вазнесењске цркве улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, да би преко Славије и Булевара ослобођења дошла на плато испред Храма Светог Саве.
На литијској застави, која се носи на челу београдске спасовданске литије је са предње стране икона Светог Вазнесења Господњег и златним нитима извезен натпис „Општина града Београда 1938“, а са друге стране је икона Свете мати Параскеве и натпис „Ко крсно име слави – оном и помаже“.
Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењевековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена.
Спасовданску литију предводи Патријарх српски, праћен епископима и другим архијерејима Српске Православне Цркве, као и свештеницима из храмова Архиепископије београдско-карловачке. У овом чину вере и саборности учешће узима на десетине хиљада богољубивих душа уједињених у истој вери и молитви за добро и мир престоног Београда, наше отаџбине и целога света.
Рука Светог Саве
Први архиепископ самосталне Српске Цркве, равноапостол и просветитељ свога рода – Светитељ Сава Немањић, кончину својих земаљских дана достигао је при повратку са свог другог поклоничког путовања, у тадашњој бугарској престоници Трнову, 14/27. јануара 1235. године. Светитељево тело је погребено у месту његовог упокојења, у храму Светих четрдесет мученика севастијских. Чињеница да је највољенији отац и пастир српскога рода остао да телом пребива у туђини, навела је архиепископа Арсенија да подстакне српског краља Стефана Владислава, Савиног синовца, да ступи у преговоре са својим тастом, бугарским краљем Асеном II, како би мошти биле враћене у Србију. Након годину дана преговори су успешно окончани, с тим да су Бугари задржали један прст Светог Саве, који се данас чува у Самокову, у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Откупљено Светитељево тело свечано је пренето у Владислављеву задужбину, манастир Милешеву, где је и похрањено. Успомену на пренос моштију Светог Саве наша Црква прославља 19. маја.
У Милешеви су мошти Светог Саве пружале утеху и исцељење свима који су им притицали, све до кобне 1594. године. Те године, баш на Велики петак, Турци су одатле однели Светитељеве мошти у Београд, а затим су их 27. априла, односно 10. маја по новом календару, спалили на Врачару, као осветнички чин због устанка банатских Срба које је предводио Свети Теодор, митрополит вршачки. Молитвени спомен на овај догађај у календару наше Цркве обележава се 10. маја.
Иако су Турци спалили Савине мошти, они их ипак нису до краја уништили, као што то нису успели учинити ни са вером и љубављу нашег народа према Богу и Његовом угоднику Светитељу Сави. Наиме, у историјским изворима налазимо знатан број помена моштију Светог Саве и након трагичне 1594. године, што значи да су монаси један значајан део сакрили и сачували у манастиру. Постоји и предање да је део моштију извађен из врачарског огња и враћен у Милешеву.
У историјским записима налазимо да су Милешевци 1627. године, у молби руском цару изјавили да мошти Светог Саве у манастиру њиховом почивају, многа знамења и чуда чине, исцељујући „верне и неверне“. То понављају 1635. године, додајући да су им сада Турци све однели из манастира; затим и 1647. године, а 1652. године кажу како је братство од Турака манастир откупило да не би они зловерни многоцелебне мошти Саве чудотворца дигнули и манастир његов разорили. О откупу моштију Светог Саве после разарања манастира пишу 1657. године, такође и 1659. и 1688 године. Мошти Светог Саве у Милешеви спомиње у својој повељи од 11. августа 1643. године молдавски војвода Јон Василије, а 29. маја 1665. године и влашки војвода Јон Радул. Има и других записа који отворено спомињу сталну борбу Милешеваца да по сваку цену сачувају део моштију Светог Саве, јер је манастир био стално нападан, пљачкан, монаси мучени и убијани и после 1594 године. О томе пише у Раваничком летопису, житију Светог Саве које се чува у Рилском манастиру у Бугарској итд.
О најстрашнијем разорењу манастира и спаљивању остатака моштију Светог Саве најодређеније податке оставили су нам калуђери славонског манастира Пакре, некадашњи Милешевци, на протоколу саслушања 23. октобра 1712. године у Москви. Они кажу да су Турци двадесет пет година раније манастир Милешеву „разорили, црквене утвари покупили и чудотворца Саве мошти сажегли, од којих је, по умолењу неких хришћана, великим откупом од Турака остала рука, која се и до сада у том њиховом манастиру налази”.
За одступањем војске цара Леополда Првог и српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, после пораза, кренуле су и колоније Дубровчана трговаца. Из Новог Пазара се бекством спасао Никола Бошковић, отац знаменитог Руђера Бошковића. На тражење дубровачког исусовца Ричепутија, скупљача грађе за Illyriricum sakrum, Никола је почетком ХVIII века описао укратко страдање неколико манастира. Ту стоји да је од свих манастира нарочито пострадала Милешева. „Турци дигоше велико благо с много злата, сребра, разне црквене утвари на грчку и једну краљевску круну, коју сам ја главом видео“. Сем осталога, Бошковић је од блага милешевског видео и „једну позлаћену сребрну кутију, на којоj je con letra serviane било уписано, да се у њој налази, како и сам видех, комадић дрвета од Светог Крста. Кажу они монаси да га је послала Мара, кћи Ђурђа Деспота, жена султанова. Била је и једна слична кутија с руком Светога Саве“. Узели су и ову Турци са осталим благом, кад расуше милешевски манастир и растурише око седамдесет калуђера, али обе ове кутије Никола Бошковић са другим пленом откупио је и потајно код себе држао. Руку је после изгубио, а крст са часним дрветом поклоњен је исусовачком манастиру у Дубровнику, те тако „пред Ускрс и данас дубровачки исусовци благосиљају католички народ реликвијом из старог православног Милешева.“
Овај део моштију Светог Саве, по више записаних сведочанстава, је чуван у Пећкој Патријаршији, у посебном кивоту, а у другом кивоту, који је јеромонах Нектарије Милешевац оковао 1680. године, чуван је прст Светог Саве. Године 1834. Светитељева рука се налази у манастиру Довољи, да би од тада па све до 1912. године била чувана у фамилији Ченгића, у селу Потпећу код Пљеваља. Од 2007. године мошти Светитеља Саве поново су враћене у његово прво почивалиште – у манастир Милешеву.
