ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ ХрамНакон прочитаног јеванђељског зачала верном народу обратио се Епископ Иларион:
„Човек је створен и зато је сам већ ограничен и несавршен али је створен за чудесну тајну да се сједини са нествореним и у том сједињењу са нествореним, иако има почетак тај створени човек на тајанствени начин тај човек постаје и беспочетан и бескрајан. Ми смо разапети између тог најдубљег осећања прошлости и ништавности и чежње за вечношћу. Каже песник шта ће оваква бића као што сам ја да се шуњају између неба и земље. Да бисмо се исцелили потребна нам је помоћ, нисмо створени да бисмо живели сами јер и онај који нас је створио није сам, он јесте један, али није сам, један је Бог у Пресветој Тројици и Он је и човека створио по својој слици, прилици и образу и подобију да не би био сам, каже Бог није добро да је човек сам, па онда ствара жену и тиме нас упућује ка томе где је исцељење. Исцељење је у томе када човек осети да је цео кроз другог, када схвати да је роб самоме себи, када схвати да треба да живи како се то на грчком каже у екстази да постоји изван себе, а то није некако необично само расположење, то је један врло једноставан живот, али чудесан, када човек воли другога, када живи за другога, када почиње да постоји уз другог. Зато нам је потребан човек, човеку је потребан човек, потребан му је Бог, али је створен тако да му је потребан и човек. Многи од нас могу да завапе човека нема, усамљен сам, немам некога да ме подржи, исцели, да ми помогне и тако искуство је некада неминовно и добро па је сам Господ као да је осетио у једном тренутку ту остављеност издишући на крсту па је завапио Боже мој зашто си ме оставио, али та самоћа за онога који жели да се избави од самоће не траје дуго, она порађа чежњу у вапају за тиме да устанемо, да после смрти васкрснемо, да се надахнемо бићем другога, да кренемо другоме у сусрет да ходимо. Тако је и овај човек који је дошао да се исцели у бању Витезду 38 година лежао на одру и он је слика свакога од нас, тај одар је једно парче земље, то је када се човек улежи у земљу, када му једини ослонац постане та земља којом ходи, када нема други ослонац у своме животу, а створени смо да бисмо ослонац прави постали, каже Христос Он је ослонац, Он је темељ, а Он је тамо где су два или три сабрани у име Његово. Прави ослонац живота, тај танани онај храм од свиле и скерлета како се говори у песми кнезу Лазару, то је храм који треба да зидамо од тих тананих односа и овај човек као и ми сви лежи, улежао се толико година, а нема човека да му помогне, да га однесе у извор исцељења и Христос га пита шта желиш, да ли желиш да останеш, и он исповеда ту жељу и исповеда своју муку да нема некога да га однесе на извор, а Христос му говори устани, узми одар свој и ходи и ту се дешава чудесна тајна послушања, овај човек је послушао Христа, а то може свако од нас, и када послушаш Бога не испитујући, заиста си горе. Толико има примера, али ми треба наше срце да вежбамо у слушању гласа Божијег. Шта је битно, њему говори Христос исцељујући га даје му заповест устани, исцељен си, узми одар свој и ходи, чак говори нешто што је било необично за обичаје онога времена да се суботом било шта носи, па га критикују уместо да се радују што су видели пресвето чудо, они га критикују што се огрешио о неки њихов људски обичај и шта он ради, уместо да лежи на тој земљи, да га земља носи, он носи земљу, тај одар је на неки начин симбол целокупног створеног света, зато што човек је створен не да га земља носи него да он земљу носи и Богу приноси. У овој Светој Литургији ми целокупну творевину Богу приносимо, али да бисмо то радили морамо да ходимо, морамо да устанемо из своје учмалости, данас би неко рекао депресија, осећај промашености, и да нађемо смисао у том слушању гласа Божијег и идењу за Њим, испуњавајући Његове заповести. Овај човек устаде и кренуо је за Христом; битно је да човек постане служитељ, делатник, свештеник ако хоће, ако тражимо спасење и неки спокој од земље на коју само желимо да легнемо мало ћемо спокоја добити, али ћемо се убрзо заробити земљом, морамо да уложимо напор, свака врста напора је идење за Господом Христом и померање неких граница је заправо ослобађање нашег унутрашњег човека, унутрашњег бића. Нека би нам Господ Бог дао свима да имамо снаге да ходимо ка Господу, да превазилазимо све тескобе, све поробљености наше и да схватимо да смо сами себи одговорни за сваку муку и сваку поробљеност коју имамо и да можемо и треба да се суочимо са оним основним непријатељем, а то смо ми сами, да бисмо били слободни, исцељени, радосни, али нека би све то било у ходењу путем спасења за нашим Господом Исусом Христом следујући Његове заповести и нека бисмо славили Јединоистинитог Бога Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова Амин!“
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
