
Његовој Светости саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа.
Патријарх српски је у својој беседи истакао да је Господ био у пустињи на пустом месту, а око њега пуно људи слуша Његову реч.
"Већ је одмакао дан и сви који су сабрани око њега проведевши много сати у његовој близини без хране логично је да су огладнели. Најпре чињеница да Христа прате људи и у пустињи и чињеница да у пустињи Господ чини чудо, открива пустињу као важно место, место које је са једне стране дивље, које је шкрто, које подразумева мношто искушења, недаћа, изазова али истовремено то је и место које рађа велике идеје, највећи број великих религија поникле су из пустиње.
Место које такође рађа и велике умове, велике људе. Сви пропроци, подвижници, аскете проводили су време у пустињи. Јер напре је сам Господ својим примером показао да пред сваку Његову духовну активност а најпре пред почетак Његове проповеди, у Њему као месији Он је провео у пустињи и касније све до свога распећа комбинује деловање међу народом по насељеним местима али и боравак у пустињи. Наравно, овде пустиња није само географски простор, пустиња је пре свега духовни појам. У пустињи може живети свако од нас без да је изишао из града. Јер, пустиња је пре свега усамљеност, остављеност од Бога и људи, или боље речено напуштање и Бога и људи.
Дакле пустиња може бити биолошка категорија, али исто тако и духовно стање. А ево Господ показује да је пустиња благослов, показује пре својим примером", истиче Патријарх Порфирије у својој беседи.
"Пустиња је место молитве, а молитва није ништа друго него општење са Богом, заједница са Богом, а преко Бога онда на исправан начин са свом Творевином па и са самим собом".







