„Двадесет и пет дана и ноћи трајања игре и непрестане тежње да што више осећам тај карактер, да му
будем, и да ми буде, у срцу, кожи, телу, у опанку и у гуњу, довела ме је у досад неискушену
димензију коју покушавам да прихватим и разумем. То сценско трајање јесте напорно, али је и
посебан дуг роду и свом народу, сваког од нас који нешто знамо и можемо. Да сведочи о великом
рату и свим нашим ратовањима, страдањима која су светске сукобе на нашем чворноватон Балкану
претварале у братоубилачке и грађанске страдалне и жртвене догађаје.
Јубиларним поводом, тумарам по ономе што је било и што ће, Боже здравља, бити. Захвалан животу и
свему, поврх свега публици на концентрацији, будности и емоцији која ме покреће: сваки ваш уздах
чујем и сузу видим, е то ми је тек тајновито и чаробно и ново! Кад осетим да нисам довољно у сцени и
тексту, а пронађем у мраку, тај један поглед и једну сузу и једно лице са којим вреди плакати...
Прижељкујем да се моја и ваша тајна продубљује и умножава!
Да игра вашег очекивања и мог умећа траје и да сви заједно добацимо, без имало глумачке
гордости, до уметности и изједначавања, пре свега, емотивног, умног, делатног и чулног са сцене
па на целу салу за све вас поштована и бројна публико!
Да у свој немоћи и краткоћи овог света нашом заједничком емоцијом и само у позоришту
догодљивом тајном васкрсну наши преци и сви наши Милутини. Мало их је данас у речима песника и
мислиоца „Благо оном, ко довјека живи, имао се рашта и родити“.
Нека живе наши велики и славни и честити преци у срцима и сећањима нашим и да се сетимо да смо потомци њихови и шта су нам дужности.
„Да је Бог хтео да ово остане записано, он би овакву судбину доделио којем писменијем народу.
Народу читљивијем и мање заборавном народу него што смо ми”, писао је Данко Поповић. Ипак, наша позоришна публика која изнова слуша и заједно са Милутином проживљава судбину нашег народа доказује да смо народ достојан своје историје, својих предака и свог страдања. Многи коментаришу, „нема данас Милутина, такви су нестали“. Тај исказ, међутим, пре свега оповргава наша потреба да се присетимо и изнова враћамо упризореним врлинама и подвизима који нам се, ето, данас понекад чине изгубљеним и заборављеним. Да та потреба постоји доказује, свакако и брзина којом се распрода свака представа у Звездара театру и свако гостовање.
Овом приликом свима који до сада нису успели да погледају представу због недостатка карата желим
да обећам следеће: десетог маја монодраму Књига о Милутину ћу играти тристоти пут, а спреман сам
да је играм и 3.000 и 300.000 пута, све док сви који осећају потребу да сведоче Милутиновој причи не
буду могли то да учине.”