ТВ ХрамСрбија је у Првом светском рату поднела једну од највећих жртава међу зараћеним државама. Према најчешће навођеним проценама, изгубила је око 1.247.000 становника, што је представљало готово 28 одсто њеног укупног становништва, односно око 60 одсто мушке популације. Страдали су војници на фронту, али и цивили, жене, деца и старци, од ратних дејстава, глади, болести и окупационог терора.
То страдање није било узалудно. Српски војник, често слабо опремљен и исцрпљен, бранио је своју земљу са вером да слобода нема цену. Његов пут од Цера и Колубаре, преко повлачења преко Албаније и Крфа, до пробоја Солунског фронта остао је једно од најзначајнијих поглавља српске историје.
Међу најславнијим страницама те борбе остају Церска битка, у којој је августа 1914. године извојевана прва велика савезничка победа у Великом рату, и Колубарска битка, у којој је српска војска, под командом генерала Живојина Мишића, потукла бројнију и боље опремљену аустроугарску војску. Незаборавно место у историји имају и битке на Дрини и Мачковом камену, одбрана Београда, као и борбе на Солунском фронту, посебно на Кајмакчалану и Добром пољу.
На челу српске војске стајали су велики војсковође чија су имена постала део националног памћења: војвода Радомир Путник, војвода Степа Степановић, војвода Живојин Мишић и војвода Петар Бојовић. Под њиховом командом српски војник исписао је странице војничке историје које се и данас изучавају у светским војним академијама.
Посебно место у историји Великог рата заузима повлачење српске војске преко Албаније крајем 1915. године. Пролазећи кроз снегом завејане планине, гладни, исцрпљени и изложени непрестаним опасностима, војници и народ нису се одрекли своје државе и слободе. Они који су преживели албанску голготу опорављали су се на Крфу, одакле су се вратили на фронт и наставили борбу за ослобођење отаџбине.
Пробој Солунског фронта у септембру 1918. године означио је почетак коначног ослобођења Србије. Српска војска, предвођена војводом Живојином Мишићем, уз савезничку подршку, пробила је непријатељске линије на Добром пољу. Уследило је незадрживо напредовање кроз Србију. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године, а српски војници су за свега 45 дана прешли готово 600 километара.
Зато 11. новембар за српски народ није само датум из светског календара историје. То је дан сећања на победу плаћену огромном ценом, на војнике који су положили животе за слободу и на народ који је, упркос губицима, сачувао веру у васкрс своје државе.
Српска Православна Црква чува молитвени спомен на све пострадале у Великом рату. Њихова жртва обавезује нас да памтимо цену слободе и да не заборавимо оне који су је својим животима бранили. Данас се са благодарношћу сећамо наших предака, њиховог подвига и љубави према отаџбини.
Вечнаја памјат и слава нашим храбрим прецима!
