ТВ Храм / Патријарх Порфирије служио опело Владимиру Јелићу

УТОРАК, 3. 11. 2026 - 12:59

Извор: ТВ ХРАМ

Патријарх Порфирије служио опело Владимиру Јелићу

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је опелом новопрестављеном слуги Божјем Владимиру Јелићу, дугогодишњем управнику Патријаршијског двора у Београду, које је служено у уторак, 3. новембра 2026. године, у Светониколајевском храму у Равном Селу.

Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити: будимски Лукијан,
врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, нишки Арсеније, будимљанско-никшићки Методије; Преосвећена господа епископи бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, париски и западноевропски Јустин, викарни епископи
мохачки Дамаскин, марчански Сава, новобрдски Иларион, топлички Петар, јенопољски Никон и моравички Тихон, бројно свештеномонаштво и свештенство из више епархија Српске Православне Цркве.

Претходно у јутарњим часовима служена је Света заупокојена Литургија, којом је началствовао Митрополит нишки Арсеније, уз саслужење викарних епископа мохачког Дамаскина и јенопољског Никона, бројног свештенства и свештеномонаштва.

У Светониколајевском храму сабрали су се чланови породице, пријатељи, сарадници, представници црквених установа, свештенство, монаштво и бројни верници, како би молитвом испратили човека који је својим дугогодишњим преданим радом и љубављу оставио дубок траг у животу Српске Православне Цркве.

Патријарх српски Порфирије је у беседи посвећеној упокојеном Владимиру, ипођакону, говорио о његовом животу, љубави према Цркви, вери и преданости служењу, истичући да је Христос био у средишту његовог бића.

„Брат наш Владимир знао је шта је смисао живота. На питање о смислу свог постојања увек је давао јединствен одговор, указујући на Личност Христову. Владимир је слушао, веровао и имао Христа у средишту свога бића. На сваком месту себе је проверавао том Истином“, рекао је Патријарх.
Говорећи о Владимиру, кога познаје још од његове десете године, Његова Светост је посебно нагласио његову верност Цркви, пожртвованост и преданост служењу, истичући да је Владимир био један од стубова наше Цркве.

„Зато га је Бог учинио стубом наше Цркве“, рекао је Патријарх, подсећајући на Владимирову службу током читавог патријарховања блаженопочившег патријарха Иринеја, коме је служио и био на располагању двадесет четири часа дневно.

Посебно емотивно било је сећање Патријарха Порфирија на недавно заједничко путовање у Аустралију, када је, у тренуцима предаха од бројних обавеза, осећао велику благодарност Богу због Владимировог присуства и близине.

„Били смо недавно заједно у Аустралији. Не знам како и зашто, али у тренуцима док сам узимао предах од обавеза, саме од себе су ми се понављале мисли: Господе, како сам благословен што имам оваквог човека поред себе. Благодарио сам Господу спонтано, без анализа. Те мисли су долазиле саме по себи. Данас разумем зашто - када нас је Владимир окупио на једном месту.“

Промисао Божији и љубав према брату Владимиру, ипођакону, сабрали су данас његове најближе, сроднике и све оне који су га познавали и са њим делили животни пут.

„Ево нас данас овде. Промисао Божији и наша љубав према нашем брату Владимиру, ипођакону, сабрали су нас све. Дошли смо заједно са његовим најближим сродницима, са Иваном, Ирином, Андрејом, Милицом, Марком, оцем Браниславом и његовом породицом.“

Патријарх је говорио и о тајни смрти, која, колико год била болна и тешка, пред човека поставља питање смисла живота. „Смрт нема последњу реч. Граница гроба није последња граница нашег постојања.“

„Зато смо и ми данас, окупљени овде, тужни. Тужна је и породица. Али то није туга очајања, сигуран сам, већ туга наде и љубави. Ми нисмо без наде.“

За Владимира је, како је нагласио Патријарх Порфирије, све била Црква и народ Божији. Он није само веровао, већ је дубоко знао да смрт нема последњу реч и да је, у светлости Христовог Васкрсења, она болан, али не и коначан тренутак људског постојања.

На крају беседе, саосећајући са породицом упокојеног Владимира, његовим најближима и породицом његовог брата, Његова Светост је упутио молитву Господу да Владимиру опрости сваки грех, вољни и невољни, и дарује му Царство Небеско.

По завршетку опела и опроштајних речи, посмртна поворка упутила се ка месном гробљу у Равном Селу, где су земни остаци Владимира Јелића предати земљи, уз молитву и наду у васкрсење и живот вечни.

Владимир Јелић (1970–2026) остаће упамћен као честит и хришћански ревностан човек, који је са великом одговорношћу, преданошћу и љубављу обављао дужност управника Патријаршијског двора у Београду.

Вечан му спомен и Царство му небеско!