Ваше Превасходство поштовани Председниче Републике Србије, уважени и драги председниче Додик, ваша високопреосвештенства браћо архијереји, поштовани председниче Владе са свима овде присутним уваженим министрима, и сви по реду, чину и части, а изнад свега драга браћо и сестре,
Сваки пут у оваквим приликама, када се с правом очекује мудра и племенита порука, колико год бирали речи и трагали за смисаоном садржином оног што нам је намера да кажемо, остајемо са дубоким утиском беспомоћности да искажемо како дубину трагедије коју смо доживели, тако и оног чему је неопходно да, као боголика створења и народ Божји, стремимо.
Драги Врањанци и драге Врањанке, и сви ви са других српских и иних страна сабрани данас у овом граду, помаже Бог и нека вас Господ све благослови! Све вас поздрављам као један од вас, радујући се благослову да посетим заједно са браћом архијерејима и овај предео наше дивне и прелепе Отаџбине и могућности да се сусретнемо лицем к лицу и утешимо заједничком вером, надом и љубављу Господа нашега Исуса Христа према нама и наше у односу на Њега!
Радујем се, иако је тужан повод нашег сабрања! То је тако зато што је за нас хришћане управо Via Crucis – Пут крста – увертира и увод у васкрсне радости. Тужна, али света успомена на једну од последњих голгота нашег крстоносног рода, страшно Нато бомбардовање отпочето пре 27 година на данашњи дан, претворило је нашу отаџбину наредних 78 дана, све до 10. јуна 1999. године, у ужасно стратиште, застрашујуће развалине, рушевине и згаришта.
Читава наша земља са свим градовима и селима, као и сви њени становници, без изузетка, једностраном одлуком моћника овог света, нашли су се у ратном пламену који је гутао све пред собом: људе, градове, насеља, културна и природна добра, инфраструктуру. У низу тих страдалних местâ нашло се и Врање са околином. И овде је сила која Бога не моли, под паролом живота и мира, сејала смрт и страх, остављајући иза себе патњу и пустош.
Данас смо овде да своје речи преточимо у молитве за све пострадале у овом граду и крају, а превасходно да се помолимо за две овдашње девојчице: Ирену Митић и Милицу Стојановић. Једна је у тренутку своје мученичке смрти имала дванаест, а друга петнаест година. Посебно је за Нас лично, а верујем и за сваког хришћанина, а онда и сваког човека добре воље, показатељ поражавајућег људског пада, чињеница да је на бомби, која је усмртила, Ирену док је на њиви свом ујаку помагала у сетви кукуруза, урезан руком извесног Ерика Н. стајао натпис: Лоша времена, зар то није дивно!
Ово убиство као и порука испуњена морбидним цинизмом, слична оној која је нашем народу на бомбама стизала, са исте стране света, у дане празновања Васкрса 1944. године, недвосмислено откривају много тога о корену и природи рата вођеног против слободољубивог нашег српског народа, али и сваког другог рата који се покреће са циљем да се други подвласти или уништи.
Они који су убили Милицу и Ирену, чије име значи МИР, нису лишили живота само двоје деце Божје, већ су посегнули да укину спокојан живот, да убију мир као највеће дарове Божје, који су предуслов сваке егзистенције и хармоније.
Наше вечерашње молитвено сећање на пострадале 1999. године, истовремено је наш молитвени апел против свегреха рата и крвопролића како над појединцем тако и над заједницом, како над нашим тако и над сваким народом на земљи.
Нажалост, и ових дана смо сведоци да се немилосрдно ,,узима мир са земље” (Отк 6, 3–4), да поднебесне силе зла и мрака сеју смрт и потпаљују ратна жаришта у читавом свету. Људски животи, не дао Бог, као да неповратно губе вредност ,,светиње над светињама”. Уз то, људе без изузетка, окива страх због свакодневних претњи употребе атомског наоружања.
Због свега овога данашње сабрање и сећање на једно од честих страдања, које смо као потомци светих предака часно и честито изнели, није и не сме да буде повод за оживљавање старих рана, а поготову позив на мржњу и непријатељство. Напротив, наша намера је да овде, из Ирениног и Миличиног Врања, упутимо упозорење најпре самима себи, а онда једни другима, потом и целом свету да човечанство никада до сада није било на већем испиту своје зрелости и одговорности, да мир у нама и око нас никада није био више угрожен, а немир и страх никад заступљенији.
Хоћемо ли моћи да не само молимо, него и сваким атомом свог бића живот који нам је Бог подарио саображавамо јеванђељском начелу ,,Тражи мир и иди за њим!” (Пс 33, 14). Отуда из овог мученичког града, који попут целе наше земље до данас својим ожиљцима сведочи сву страхоту рата и последице одсуства мира, апелујемо на читав свет, а посебно на оне којима је дато да владају и доносе судбоносне одлуке које се тичу свих и утичу на све, да се прекрати свако непријатељство, да се обуставе крвопролића и ратна разарања и да све таленте и снаге које нам је Бог подарио уложимо у очување мира у себи, сведочења мира у свом окружењу и ширење мира у целом свету.
Као народ Христов и деца Светог Саве, највећег миротворца из рода нашега, знамо да се мир у свет не може уселити искључиво нашим, људским силама, иако су и оне неопходне, већ да нам је за тај дар потребна и помоћ Онога који је Цар мира и који једини може и хоће да нам дарује истински мир, који превазилази сваки разум.
Управо искуство те и такве вере у помоћ Божју сведочи наша Света Црква свакодневно, на свакој служби Божјој, вишеструко се у миру молећи: за вишњи мир; за мир свега света, за времена мирна, за милост, живот и мир..., како би мир који није од овог света испунио наша срца и био акумулациона снага и темељна вредност нашег живота; како би суживот у нашој породици, са нашим комшијама, а онда и у школама, радним организацијама, селима и градовима био заснован и одвијао се у племенитој, насушно потребној атмосфери мира и хармоније.
Овакав животни концепт, по природи ствари, преливаће се на ширу друштвену заједницу, регионални ниво, међународне односе и бити гарант успешне комуникације и најбоља потврда да имамо једни друге и да смо незамењиви једни другима.
Уздајући се у помоћ Бога љубави, Оца и Сина и Светог Духа, остајемо са чврстом намером да никад у молитви не заборавимо невино пострадале саплеменике и суграђане наше и да нас нико и ничим, а најмање силом и бомбама, може убедити да одустанемо од мира као програма живота. Управо је то аманет који нам је оставио Свети отац Сава, а који је за нас истовремено непролазни завет и наша порука свима и свакоме – заповест Христова: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом, и свом снагом својом… и ближњега својега као самога себе! (Мк 12, 30-31).
Нека би Господ упокојио и дао живот вечни свима пострадалим у Нато бомбардовању 1999. године. Вечан им спомен.
