ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драги брате, у више наврата сам писао о томе како се борити са страхом. И ово што тебе мучи је одређена врста страха. Стога ти предлажем да преслушаш и друге одговоре које сам раније писао на ту тему.
Страх је увек скопчан са нечим непознатим. Тамо где нема непознатог, нема ни могућности за страх. Плаши те ситуација кад се неко разгневи на тебе, када почне да виче на тебе, да ти говори разне претеће речи. У тој ситуацији непознато ти је оно како ће се та ситуација завршити ако одбијеш да му испуниш захтев. Не знаш да ли ће гнев у том човеку толико да се распламса да тај човек и физички насрне на тебе, да ли ће те и колико физички повредити или можда чак и убити. Пошто све то не знаш, у тим тренуцима твој мозак покушава да израчуна безброј могућих сценарија. Наравно пошто није могуће израчунати толико различитих сценарија колико твој мозак може да замисли, чини ти се као да је твој мозак паралисан. Он упорно покушава да пронађе одговор, али га никако не проналази и осећаш се врло непријатно због тога, као да ниси при себи. Да би изашао из такве парализе, неопходно је да то што ти је непознато на неки начин ограничиш, да га сместиш у оквире онога што ти је познато.
То можеш да постигнеш тако што покушаш да пронађеш најгори могући сценарио и да у себи побудиш спремност да поднесеш чак и тај најгори могући сценарио. Ако си спреман да се суочиш са тим најгорим могућим сценаријем, онда си наравно спреман да прихватиш и сваки други који је колико толико блажи од тог најцрњег. Шта је тачно то што би за тебе у тој ситуацији могло да буде најстрашније, то је наравно индивидуално. За тебе ће то бити један сценарио, а за неког другог неки други. У сваком случају, кад замислиш шта би се то најстрашније могло догодити, онда мораш да у себи нађеш довољно жеље да чак и такав сценарио, стоички поднесеш и претрпиш. Храбар није онај човек који се ничега не боји. Само се неразуман човек ничега не боји.
Храбар је онај који упркос страху који осећа у себи, ипак поступа у складу са својом савешћу. Осећај страха никоме није пријатан и нико не жели да се боји. Стога је сасвим природно да се осећаш нелагодно кад те страх напада. Ако под налетом страха пристанеш да урадиш нешто противно својој савести, онда си допустио да страх однесе победу над тобом. Због те победе страх ће додатно ојачати и његов следећи напад биће још непријатнији и још ће ти бити теже да му одолиш. Ако пак, не попустиш пред нападом страха и не пристанеш да учиниш нешто супротно својој савести, тај непријатни осећај страха ће проћи и ти ћеш из те борбе изаћи као победник, а твој страх као поражени. Будући поражен, страх ће изгубити на снази и његов следећи напад биће још слабији, па ће ти бити још лакше да му одолиш. Главна ствар у борби са страхом је да му не попушташ.
Пошто се ситуација коју си описао редовно понавља, то ти пружа прилику да се унапред припремиш за следећи окршај. Још унапред можеш да замислиш најстрашнији сценарио и да се одлучиш да чак и тај најтежи сценарио поднесеш. Претпоставимо да је најстрашнији могући сценарио да се тај човек толико разгневи кад му се успротивиш да дигне руку на тебе, да те удари и да од тог ударца паднеш мртав. Кажи себи, живот у сталном страху и није прави живот. Такав живот није достојан слободног човека. Кажи себи, ако не могу да живим без страха, онда је можда и боље да погинем борећи се против страха него ли да сталним попуштањем све дубље тонем у понижавајуће ропство страху. Ако замислиш да ће тај ударац да ти нанесе много боли и понижења, онда му супротстави визију твог будућег живота ако будеш увек попуштао страху. Биће то сигурно још много болније и у већој мери
понижавајући начин живота. Ако ти нешто друго изгледа још страшније, на сличан начин употреби машту да насликаш живот у ропству страху као још гори и страшнији од тог сценарија који си замислио. Таквим размишљањем ћеш увидети да је боље за тебе да се успротивиш том човеку и претрпиш све што се после тога догоди, него ли да опет попустиш том нападу страха.
Сва је прилика да се неће догодити баш тај најстрашнији сценарио који си замислио и да ће ствари испасти некако још лакше него што си се надао. То искуство ће ти дати снаге да се следећи пут још храбрије успротивиш свом страху. Доживевши једном то искуство, више се нећеш борити са великом количином непознатог. То искуство ће повећати количину познатог и самим тим страх ће имати знатно мање материјала да те следећи пут нападне. Ако си се једном суочио са својим страхом и одолео му, више те никад не може уплашити у истој мери као први пут. Ако доживиш да те тај човек удари, осетићеш бол и знаћеш за убудуће колико је то велики бол. Сад пошто те тај човек још никад није стварно ударио, твој ум може да замисли много болнији ефекат тог ударца, него што он заиста реално може бити. Кад га једном окусиш, твој ум више неће замишљати нешто много болније од тог ударца који си окусио.
Ако те тај човек уцењује својим тобожњим пријатељством, па захтева од тебе да му ти у име тог пријатељства даш предност у односу на друге људе, онда можеш да му кажеш: „То што захтеваш од мене, мене много узнемирава. Ако си ми пријатељ, немој ми то више чинити“. Па, ако он упркос тога настави да ти досађује, онда он тиме показује да ти није искрени пријатељ. Самим тим, он ће поништити и основ на коме заснива своје захтеве. Јер ако ти није пријатељ, онда на основу чега би желео да му даш предност? Кад кажеш: „Мене та ствар узнемирава“ или „та ствар ми смета“, или „та ствар ми ствара муку у души“, нико не може да доведе у питање истинитост твојих речи. Нико паметан неће помислити: „Е баш није истина да те то узнемирава или да ти ствара муку у души“. То је нешто што само ти знаш и само ти можеш да осетиш. Сви други људи могу само да прихвате твоје речи као више или мање вероватне, али нико не може тврдити нити доказати да се ти не осећаш тако како си казао. Осим тога, чим си ово питање поставио, јасно је да те та ствар заиста мучи. То значи да нећеш ништа слагати ако кажеш том човеку да те ти његови захтеви муче, да те узнемиравају, и слично. На основу чега год да тај човек заснива своје захтеве, ти можеш да тај исти основ употребиш да му упутиш захтев да ти више такве захтеве не упућује јер те узнемирују. На пример, он можда не заснива свој захтев на пријатељству него на томе што ти је он нешто добро учинио у прошлости, па сад тражи од тебе захвалност. У том случају ћеш му рећи: „Ти си мени раније помогао и ја сам ти на томе захвалан. Из те захвалности сам и ја теби више пута изашао у сусрет и дао ти предност.
Ако и даље желиш да ми помогнеш, као што си ми раније помагао, онда те молим да то више не тражиш од мене јер ме то много узнемирава“. Тако, ако он после тога настави да те узнемирава са својим захтевима, он ће тиме показати да више не жели да ти помогне, па самим тим нема ни основа
за даља потраживања. Раније је он желео да ти помогне и помагао ти је, и ти си раније попуштао и чинио му из захвалности. Сада он више не жели да ти помогне, па ни ти више ниси обавезан да му чиниш уступке. Шта год да он стави у основу својих захтева, ти то исто искористи да му ставиш против захтев – да престане да од тебе тражи оно што те узнемирава.
И након тога је на њему да се одлучи у ком правцу ће ваши односи даље ићи. Ако настави са захтевима, онда је сам поништио основу па су његови даљи захтеви неосновани и можеш мирно да их игноришеш. Ако се заустави и престане да те узнемирава, онда је наравно твој проблем аутоматски решен.
Било овако, било онако, његови захтеви ти више неће правити проблем. Најважније је да будеш доследан у тој борби са својим страхом. Не попуштај му ни најмање. Ако не будеш попуштао, онда ће та борба кратко трајати и брзо ћеш бити слободан. Ако будеш некад попуштао, а некад се противио свом страху, онда ће борба дуже трајати. Стога се унапред припреми, унапред донеси одлуку да ћеш претрпети шта год да се догоди, ма колико то било непријатно, али да свом страху нећеш попустити.
Нека ти Господ помогне да савладаш свој страх и поново задобијеш изгубљену слободу.
