У то време питање ми је било парадоксално и бесмислено па сам га занемарио, али ми сада подстиче нека нова размишљања. Делује ми да је камен који Бог ствара човечије срце јер Бог неће да утиче на његову слободну вољу. На то размишљање ми долази питање везано за Стари Завет: Бог је рекао да ће отврднути срце фараону. У то време за фараона су сви мислили да је он Бог, а вероватно је да се и он сам тако понашао. Да ли то само по себи значи да он хули на Духа Светога или његово непокајање представља хулу на Духа Светога? Шта је уопште хула на Духа Светога и зашто се не опрашта, да ли је то само пркос Богу у смислу „желиш ме у рају, али ти нећу дозволити“ или је то супротстављање Богу иако знамо да Он делује? Поред тога, скоро сам чуо да је Свети Никола лупио шамар Арију и да му је узет чин епископа, али да му је чин враћен након што су сви сањали како му сам Христос враћа чин. Значи ли то да уколико неко похули на Духа Светога губи пред Богом све што му је даровано? Питање се односи на то да Свети Никола није кажњен иако клирик не сме ударити некога, да ли је њему опроштено јер је Арије похулио, а поред тога фараон губи право на слободну вољу јер је и он хулио? На сво ово размишљање ме подстиче питање може ли Бог бити у супротности са самим собом. Пошто је Бог апсолутна истина не би требало да је тако нешто могуће, али наша људска логика говори да је овде дошло до контрадикције (поготово нарушавање фараонове слободне воље). Исто тако је дуга створена као завет да Бог неће истребити све живо јер се покајао након потопа. Како то да је Бог ипак одлучио да уради тако нешто иако Њега време не ограничава, те је могао знати да ће се покајати? Како да препознам да ли ме радозналост води у добром или лошем правцу? Све што сам навео ме вуче да тражим одговор, али једноставно не могу да појмим овакве ствари. Плашим се да не упаднем у прелест залазећи у Божију суштину и непојмљивост. Хвала Вам унапред, свако добро!
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Поставио си велики број разних питања. Покушаћу да одговорим на нека од њих. Почећу од твог последњег питања: како да препознаш да ли те радозналост води у добром или лошем правцу. Чини ми се да радозналост сама по себи није нешто лоше. Оно што може да буде лоше и опасно то је ако радозналост покушаш да задовољиш на неки погрешан начин, као што су на пример Адам и Ева окусили забрањене плодове. Уместо да упитају директно Бога и сазнају оно што их је занимало, они су изабрали радије да прекрше заповест и дођу до одговора на недозвољен начин. Рекао бих да је било сасвим природно што се у њима појавила радозналост, нарочито након што су ступили у разговор са змијом и чули неке клевете на рачун Бога. Невоља је била не у томе што су били радознали, него што су поверовали клеветнику, а да нису ни покушали да пруже оклеветаном Богу прилику да им објасни свој став. Замисли кад би ти неки незнанац на улици пришао и рекао да је твоја мајка блудница. Да ли би његове речи прихватио као потпуно тачне, а да пре тога не попричаш са мајком и не пружиш јој прилику да се брани од те клевете? Претпостављам да би и ти као и сваки други човек који воли своју мајку, одбацио с гнушањем такву клевету као дрску, недоказану и невероватну, па би потом упитао своју мајку за објашњење.
Не треба дакле да се плашиш саме радозналости као такве, то је сасвим природна ствар и последица је тога што си словесно биће. Само не треба ни да брзоплето срљаш у све оно на шта те радозналост наговара. Научи се да своју радозналост држиш под контролом. Ма колико да је јака жеља у теби да нешто дознаш, немој никад пристати да то дознаш на неки непоштен, неумесан или недозвољен начин. Наоружај се стрпљењем. Кажи себи: „Малко касније биће ми јасније“.
Исто тако не треба да олако прихваташ све што ти неко каже или све што прочиташ као сушту истину, него све примај са одређеним опрезом и све проверавај. Не треба да подозреваш да те неко намерно обмањује. Боље веруј да ти свако говори оно што сам сматра за истинито. Ипак, немој ни губити из вида да су сви људи склони грешкама и да често и сами себе заваравају. Стога кад ти неко нешто каже, не сматрај да је то можда неистина зато што би те он намерно лагао, него сматрај да то може бити неистина зато што се и он сам вара. Тако ћеш уједно и бити на опрезу и све проверавати по више пута, а нећеш упасти у замку да сасвим изгубиш поверење у људску доброту и добре намере. Ако би поверовао да је већина људи са којима се сусрећеш злонамерна, лажљива, покварена, онда ће теби самом бити тешко да живиш у таквом окружењу. Има и таквих људи, али су они ипак врло малобројни. Већина људи себе доживљавају као релативно добре и искрене особе. Неистине које преко њих долазе су најчешће само последица њихових сопствених заблуда и ограничености ума.
Кад је реч о Старом Завету, треба да имаш у виду коме су ти текстови изворно били намењени. У време када су писани ти текстови, већина људи није била писмена. Само су ретки појединци знали да читају и пишу. Само су ретки међу тим писменим људима били упућени у филозофију и способни за апстрактно мишљење. Текстови су били намењени широким масама и стога су морали бити прилагођени њиховој моћи разумевања. На пример многе од заповести о којима читамо у Старом Завету имале су чисто практичан значај. Њихов основни циљ се тицао свакодневног живота људи, али су изречене тако као да су биле значајне Богу и додатно су биле праћене строгим претњама у случају да се неко оглуши о те заповести. На пример, у Старом Завету читамо и ово: „Имај место иза логора где ћеш излазити напоље. И имај лопатицу у оправи својој, па кад изађеш напоље, закопај њом, а кад пођеш натраг, загрни нечист своју. Јер Господ Бог твој иде усред логора твог да те избави и да ти преда непријатеље твоје; зато нека је логор твој свет, да не види у тебе никакве нечистоте, да се не би одвратио од тебе“. Услед великог мноштва људи који су путовали кроз пустињу и повремено се заустављали и логоровали, а будући да није било канализације, јавила се потреба за оваквом заповешћу. Сваки човек је дакле био дужан да кад излази из свог шатора, носи у својој опреми лопатицу. Да људи нису затрпавали земљом свој измет, онда би за кратко време у логору настала каква заразна болест. Да је Мојсије ондашњим људима говорио о могућности појаве заразе и о потреби за хигијеном, тешко да би га ко озбиљно послушао. Стога је Мојсије и додао објашњење које је за ондашње људе имало неупоредиво већу тежину.
На исти начин је Мојсије прилагодио и причу о Богу па је Бога приказао као неког најмоћнијег човека. Често помиње како Бог обилази свој народ, како се гневи, како се свети, како строго кажњава сваку непослушност, како ужива у мирису жртава паљеница. У описивању Бога користио се људским особинама, оним што су његови слушаоци могли да разумеју. Тек се на понеким местима у Старом Завету, наслућује да је Бог ипак нешто друго. „За жртве паљенице не мариш“ каже Давид, или опет на другом месту: „Не треба ми узимати телета из дома твог, ни јарића из торова твојих. Јер је моје све горско зверје, и стока по планинама на хиљаде. Знам све птице по горама, и красота пољска преда мном је. Да огладним, не бих теби рекао, јер је моја васељена и све што је у њој. Зар ја једем месо волујско, или крв јарећу пијем?“
Исто тако треба разумети и причу о фараону и о томе како ће му Бог отврднути срце. Имај на уму да је Мојсије речи које је чуо од Бога преносио народу који није имао апсолутно поверење у Бога, као што га је имао Мојсије. Ваљало му је уверити застрашени и колебљиви народ. Одбијање фараона да прихвати Мојсијеву молбу и отпусти јеврејски народ могло је деловати веома обесхрабрујуће на устрашени народ. Због тога Мојсије и најављује сваки пут унапред да ће фараон одбити да их пусти, како се не би много разочарали. А како би их уверио да он то поуздано зна, додао је објашњење да ће Бог отврднути срце фараону. То никако не значи да фараон није имао слободну вољу. Само је Бог знао унапред за шта ће се фараон определити и то је објављивао Мојсију. Није дакле Бог био супротан сам себи нити је Богу било потребно да се у више корака надмудрује са фараоном. То је било потребно изабраном народу. Да би се они кроз тих неколико корака уверили у то да је Бог који се јавио Мојсију заиста Бог, Свезнајући и Свемогући. После више хиљада година у којима се проповеда о Богу, после две хиљаде година у којима се проповеда Јеванђеље Новог Завета, ми данас можемо много лакше да разумемо и верујемо Богу него што су то могли људи оног времена.
На исти начин треба разумети и причу о потопу и о томе како се Бог покајао што је створио свет, па је зато навео потоп. Опет после потопа се покајао што је навео потоп, па поставио дугу као знак да више неће бити потопа. Све су то само слике помоћу којих је Мојсије покушао да приближи својим сународницима Бога, који није као што су били богови околних народа, него Бога над боговима, Јединог и Истинитог, Творца неба и Земље. Покушај да га искаже једноставним причама и сликама које би они могли да разумеју, јер је за њих језик филозофије и теологије био недостижан.
Нама данас изгледа страшно и сурово кад читамо о спаљивању животиња, о очишћењу крвљу, о правилу око за око, зуб за зуб. Али то је последица дуготрајне христијанизације човечанства. Ипак, у оно време када су те заповести записиване, оне су биле врхунац хуманости. Док су други народи у то време на жртву приносили децу, девојке и друге људске жртве, док су за попреки поглед убијали увредиоца, Јевреји су приносили животиње и своју жеђ за осветом су морали да умере да не врате увредиоцу више него што их је увредио.
Када дакле читаш Стари Завет, не покушавај да само на основу старозаветног текста схватиш Бога. Кључ за правилно разумевање Старог Завета, налази се у Новом Завету и у Светом Предању Цркве. Без тог кључа, по речима Светог апостола Павла, на глави читаоца је покривало које га спречава да види и разуме оно што чита.
Што се тиче шамара Светог Николе упућеном Арију, Светом Николи је одузет чин по канонима Цркве. Враћен му је чин због мноштва његових врлина, а не зато што је Арије био јеретик. Јер чак и да се Арије покајао и одрекао своје јереси, Светом Николи би био враћен чин.
Зашто се не опрашта хула на Духа Светога. Верујем да разлог није у томе што Бог не би желео да опрости хулитељу ако би се овај искрено покајао. Пре ће бити да је сама хула на Духа Светога, одбацивање дарова Божијих. И покајање је дар Божији, и савест је дар Божији и разум је дар Божији. Онај који похули на Духа Светога, одбацује од себе све те дарове Божије и на тај начин губи способност да се покаје. Постаје апсолутно уверен у своје људске способности, уверен да је апсолутно у праву. Из таквог уверења природно долази до потпуног одбацивања макар и најмање трунке покајања. Тиме као да је хулитељ порушио мост изнад провалије преко кога би могао да пређе у Царство Небеско и тако остаје вечно заробљен на погрешној страни. Не зато што му Бог не би допустио да се покаје, већ зато што он сам себи то не допушта, што он сам себе спречава да се покаје.
Кад размишљаш о Богу и наиђеш на какву било нелогичност, знај да та нелогичност није у Богу, него у језику којим се користиш да би исказао идеје и формулисао своје мисли. Свети Апостол Павле је био узнет до трећега неба, и тамо је чуо и видео такве ствари о којима није могао да говори. Ствари које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дођоше. Нема речи на језицима људи којима би се све то могло потпуно прецизно и доследно исказати. Зато је свака наша прича о Богу, само делимична и приближна. И управо у тој делимичности и приближности једино може да се нађе нека нелогичност. Да и не говоримо ако се просто превариш у процесу закључивања. Дакле, кад наиђеш на нелогичност, смири се и испитај пажљиво да ниси негде направио погрешан корак у извођењу закључка. Ако не нађеш никакву грешку у поступку закључивања, а закључак је ипак немогућ и нелогичан, онда знај да се одговор крије у сиромаштву људских појмова који не могу исказати оно што је Божанско. У таквим ситуацијама, најбоље ће бити да своју пажњу усмериш на нешто друго, а решење тог проблема оставиш за дан Страшног Суда када ће нам свима све постати јасно.
Нека ти Господ подари стрпљења и нека ти открије и објасни све што ти је неопходно за спасење и духовно узрастање.
