Онда имам још једну дилему везану за посао а чини ми се да је негде слично, рецимо ако неко од вас тражи нешто а ви мислите да то није добро а он све једно баш то хоће, да ли му треба ту услугу и пружити или одбити такав посао, недавно ми је једна паметна жена на такво питање поставила питање да ли нама Бог даје оно што је добро или оно што ми желимо? ја сам рекла оно што је добро, а она каже да али он нам је дао слободну вољу. Збуњена сам ту, питање је мере а ја сам чини ми се до скора била јако тврда у ставовима и искључива, знам да је наша мера љубав али поред тога ми стално одзвања оно: зло добра донети не може. Да ли треба правити уступке и компромисе, плаши ме и она изрека : човек кад једном изабере „нужно зло“ све више му се чини да је нужно а све мање да је зло. Да ли су то за мене само изговори за упуштање у озбиљнију животну борбу, на неки начин лењост или се стварно треба склањати и изузимати из токова савременог живота. Хвала вам пуно. Живели.
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, интересантна питања си поставила. Што се тиче твог првог питања, саветовао бих ти да се чуваш како лажног стида и лажног морала тако исто и прљавштине која се лако увлачи у душу, а тешко из ње изгони. Не мислим да је могуће повући једну универзалну црту између онога што је превише прљаво и онога што је донекле прљаво, али има вредан садржај, а која би важила за сваког човека. То је индивидуална ствар и зависи од многих ствари. Најбоља заштита од доношења погрешне одлуке по овом питању је да у себи изградиш добар укус за уметност. Ако имаш добро изграђен укус, он ће те чувати од ствари које нису вредне твоје пажње, а с друге стране неће допустити ни да ти промакне неко зрно бисера које је скривено неком спољашњом прљавштином и неугледношћу. Када се нађеш у дилеми по овом питању, можда је добро да на кратко оставиш ту књигу и прочиташ нешто квалитетно, нешто што садржи мање те спољашње прљавштине. Свака добра књига коју прочиташ изграђује и изоштрава твој укус. Можда ћеш касније са изоштренијим укусом моћи лакше да се одлучиш да ли вреди читати ону књигу која те је довела у дилему. Неки аутори су вештији да ствари прикажу реално без непотребне прљавштине, а другима та вештина недостаје, па преносе буквално сцене из живота онако како су их чули.
Док ово пишем пада ми на ум један од ликова које је приказао Достојевски. Лик Фоме Фомића из романа „Село Степанчиково и његови житељи“. Фома Фомић се наметнуо свом домаћину и целом друштву тог села као најученији и најпросвећенији човек, док је заправо био по речима самог Достојевског најнеталентованији човек који се може замислити. Фома се толико уживео у своју улогу да је и сам предузимао на себе задатак да просвети слуге на том имању и да их научи бонтону и узвишеним идејама. Један од слугу био је младић, веома лепе спољашњости, веселе нарави и ограничених умних способности. Био је миљеник генералице која је у првом реду и омогућила Фоми да се наметне свима као неки ауторитет. Тако Фома није смео да тог младића отера, а с друге стране, није успевао ничему ни да га научи и то га је изводило из стрпљења. Као један од најстрашнијих грехова тог младића било је то што је волео да игра уз неку песму која се у роману једноставно зове „Комарински“. По свему судећи, реч је о песми непристојне садржине. Фома је једне прилике ухватио младића на делу, док је играо уз ову песму и стао је да га пред свима испитује. Његови прости одговори су Фому довели у врло незгодан положај. Ако с једне стране тврди да је немогуће за једног префињеног господина да слуша такву срамну песму, онда како је сам Фома знао за њен садржај? Фома се дакле лицемерно правио као да је префињен господин чије ухо не би могло да преживи шок да чује такву срамну песму, али је ипак знао садржај песме те је према томе неминовно морао да је некад саслуша и упамти, а можда ју је чак и сам понекад певушио. Треба се дакле чувати таквог лицемерја. Христос у Јеванђељу је према свима показивао саосећање и спремност да опрости чак и најтеже грехе, чак се молио и за оне који су га разапињали, али је према лицемерима био веома строг и за лицемере није имао благих речи. Чувај се стога лицемерја.
С друге стране, пази на себе јер прљавштина лако пријања за човека, и потребан је напор да се поново очистиш кад дођеш у додир са њом. Понеке су књиге безвредне, и не садрже у себи никакву вредност ради које би их вредело читати. Чак и кад таква књига не садржи у себи ништа прљаво, не вреди је читати јер је то губитак времена, а камо ли ако још садржи неку прљавштину. Међутим често није могуће сазнати да се ради о таквој књизи све док је не прочиташ. Понеки филм не вреди гледати до краја, али често се догоди да се све до краја надаш да ће наићи нешто вредно гледања и онда на крају останеш разочарана јер све до краја филма није било ничега вредног гледања и све скупа си само изгубила време на тај филм.
Али има и таквих филмова код којих је главна порука, скривена и открива се тек на самом крају филма. Површни и нестрпљиви посматрачи често остаје без тог бисера и одустају од гледања пре него што је уопште и било могуће да схвате поенту филма. Све ово се наравно односи и на књиге. Једино што је можда много лакше одустати од даљег читања, него ли одустати од даљег гледања. Саветујем ти дакле да најпре изоштриш свој укус читањем добрих и проверених књига, а онда ће те тај укус сачувати од оних погубних књига и омогућиће ти да извучеш оно што је корисно из свих књига које будеш потом читала. Кад си у дилеми, прекини са читањем на неко време и поради на свом укусу, па се касније врати на то питање. Можда ће ти тада бити јасније шта ваља да учиниш поводом те књиге. Што се тиче твог другог питања: да ли да учиниш по вољи ономе ко од тебе нешто тражи чак и када знаш да то што тражи није добро. Ту ваља да обратиш пажњу на своје унутарње мотиве.
Ако си апсолутно сигурна да треба да учиниш, ти ћеш наравно учинити, ако си сигурна да не треба, нећеш. Међутим, твоје питање се односи на ситуацију у којој су твоја осећања подељена и имаш разлога због којих би учинила и разлоге због којих не би учинила. Испитај шта је то у теби што те наводи на једну или другу одлуку и онда се определи за бољи мотив. На пример, човек који ти није симпатичан и који те је може бити више пута увредио, тражи од тебе да му учиниш неку услугу за коју си сасвим сигурна да би њему самоме наудила. Тада се у теби можда појави мотив осветољубивости који те наговара да му учиниш ту услугу, а с друге стране ти савест говори да није добро светити се и да је боље опростити и не учинити му по вољи. А, и то нечињење може да буде нека врста освете, па треба да себе добро преиспиташ и установиш који је од оних добрих мотива у теби најјачи у датој ситуацији и обрнуто који је од оних рђавих мотива у датој ситуацији најјачи непријатељ твог спасења.
Треба да се определиш за добар мотив који је израз твоје најслабије развијене врлине а насупрот мотива који је израз твог најјачег непријатеља, тј оне страсти која те највише спутава у животу. Свети Јован Лествичник описује један детаљ из своје младости. Нашао се у ситуацији да једе пред неким људима у њему су се јавиле две супротне жеље. С једне стране сујета му је саветовала да поједе сасвим мало и остане гладан, како га ти људи не би видели као прождрљивог него да се покаже као један уздржљиви монах, а с друге стране имао је жељу и да се насити. Шта год да уради попустиће једном од својих непријатеља, једној од страсти против којих се бори. Одлучио се да попусти славољубљу, а успротиви се прождрљивости јер је знао да код младих демон славољубља често побеђује демона стомакоугађања. Код људи из света, корен свих зала јесте среброљубље, а код монаха угађање стомаку. Пишеш Бог нам не даје оно што ми тражимо него оно што је добро. Не бих се баш сложио са том тврдњом. Рекао бих да Бог високо цени нашу слободну вољу и не ретко даје човеку баш оно што му срце жели, чак и кад ће га тај дар одвести у пропаст. Дарови које нам Бог даје, јесу добри сами по себи, али ако се не користе на добар начин, ипак могу донети и штету ономе ко их употреби на погрешан начин. Ипак, и у једном и у другом случају, дар долази од Бога. Бог нам неизоставно жели добро. У причи о блудном сину, Бог је у улози оца од кога млађи син тражи део имања који му припада. Премда је отац врло добро знао да ће млађем сину то имање послужити на пропаст и да ће свог сина можда заувек изгубити ако му испуни жељу. Па ипак отац му је дао део имања и пустио га да оде. Када се касније тај син покајао, отац је рекао: „Син моја беше мртав, беше изгубљен, и нађе се“. Кад би Бог хтео да нас људе силом доведе у ред, то би могао да постигне у трен ока.
Могао би спречити да било који човек учини било какав грех. Али таквим поступком, Бог би нас претворио у послушне роботе, у машине које извршавају задати програм, и на тај начин би нас деградирао од слободних и боголиких личности на ниво бездушних ствари које немају слободну вољу. Да је то желео, Бог нам не би ни давао дар слободне воље у првом реду. Не би нас створио по свом лику и подобију. Не треба дакле ни ти да покушаваш да некога на силу доводиш у ред, насупрот његовој слободној вољи. Изузетак су наравно они за које си одговорна пред Богом. Твоја деца, твоји ученици ако си учитељица, твоји пацијенти ако си лекар, радници у твом одељењу ако си шеф одељења, комшије ако си председница кућног савета и сл. Ако си одговорна за неке људе, онда имаш и одређену власт над њима, па си дужна и да пазиш на то шта они све желе а шта је добро за њих и да се по потреби и умешаш и искористиш своја овлашћења како би их заштитила. Ипак, и у таквој ситуацији, пази да своја овлашћења не прекорачиш у настојању да их заштитиш јер би то било спасавање на силу, а то није по Богу. Ако немаш никаквих овлашћења, онда наравно не треба ни да се мешаш у туђе животе нити да им ограничаваш слободу да пожеле и нешто што им неће бити на корист.
Наравно, при свем овом држи се закона. Ако неко од тебе тражи да прекршиш закон, чувај се испуњавања таквих жеља. Ту ће ти можда бити потребан и савет адвоката. У сваком случају настој да не товариш на себе задатак који превазилази твоја овлашћења. Немој покушавати да ти исправиш све криве дрине у друштву, него најпре исправљај саму себе и онда твој лични пример може инспирисати и друге људе да се и они поправе и тако можда допринесеш да се понешто поправи у целом друштву.
Дакле, мој ти је савет да не тражиш неки конкретан одговор који би важио за све ситуације него да сваку од њих посматраш одвојено и да се у свакој конкретној ситуацији упиташ које су то врлине у теби које те наговарају да то учиниш, а које опет да не учиниш. Које те то страсти и недостаци наводе да то учиниш, а које да не учиниш. Онда кад попишеш све те актере у датој ситуацији, процени који су ти најопаснији непријатељи међу страстима и које су твоје најслабије врлине. Онда се определи да поступиш онако како ће то бити насупрот твојих најопаснијих непријатеља а у исто време ће појачати твоју најслабију врлину. Тако ћеш од сваке ситуације извући највише користи по своју душу. Нека ти Бог помогне да нађеш праву меру и онај узани пут што води у живот.
