УТОРАК, 7. 12. 2021 - 13:26

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Осећај кривице и после исповести

ПИТАЊЕ: Помаже Бог учино сам један гријех у дјетињству због ког се много кајем. Исповједио сам га али и даље осјећам тугу у души због тога. Не знам како да душу очистим од тих негативних мисли. Поздрав од брата у Христу.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драги брате ако си се за учињени грех исповедио, и ако од онда ниси тај грех више понављао, онда веруј да је са тим грехом све готово и више се ни у мислима немој враћати на њега. Кад год се сетиш тог греха, реци: „Верујем моме Господу који је рекао да на небу бива велика радост када се један грешник покаје, да се Он већ обрадовао мом покајању и исповести, те стога нема више никакве потребе да о томе размишљам“. И ако ти се стотину пута на дан догоди да се сетиш тог греха, стотину пута понови ово и заиста веруј да је то истина.

То што и даље осећаш тугу, може да има више различитих узрока од којих су неки штетни. На пример, то може да буде последица маловерја. Јер сумњаш да је Бог кадар да ти опрости такав грех. Сумњаш да је Његово милосрђе, Његова способност да опрости већа од твог греха. Таквим ставом заправо чиниш нови грех, грех маловерја. Немој дакле сумњати у то да је Божије милосрђе и његова способност да опрости неупоредиво већа од било каквог греха који смо ми људи кадри да замислимо или учинимо. Само они који се не буду покајали за свој грех, који буду свесно и намерно пркосили Богу својим грехом, само такви неће добити опроштај. А сваки који се покаје већ је примио опроштај греха и само треба да се труди свим силама да више тај грех никад не понови.

Свети Никодим Светогорац пише да превелика туга због учињеног греха може да буде последица потајне гордости и високоумља. Ако си, пре пада у грех, себе сматрао за чистог и безмало савршеног, ако си сматрао да си способан да се одупреш сваком греху, па ти се догодило да ипак паднеш у грех, онда ћеш туговати много више него ако си у смирењу себе самог видео као човека склоног сваком греху. Кад неко о себи смирено мисли и увиђа своје сопствене немоћи и ограничења, такав се много не чуди своме паду и кад падне, размишља: „Хвала Богу да се зауставило само на овоме, чудо је да нисам и горе пао“. Наравно, смирен човек неће бити немаран према заповестима Божијим и неће бити сасвим равнодушан према својим падовима. Туговаће и смирен човек, али се смирени неће изгубити у тој жалости, него ће са смирењем почети из почетка да се бори са грехом. Горд човек ће међутим често у таквом паду, видети разлог за очајање, па можда и за гнев и за бес и често ће уместо да одмах настави са борбом против греха, у својој узрујаности и привидној жалости, починити још неколико других греха, пре него дође себи и увиди колико се греховних падова нанизало један на други.

Има наравно греха који остављају и неке неизбрисиве видљиве последице и кад се покаје човек за такав грех, последице су и даље ту пред очима и не може а да их не види. Некад су те последице оно што увек изнова изазива тугу. У таквим случајевима не треба ни да очекујеш да ћеш преко ноћи заборавити на учињени грех и престати да осећаш жалост због греха. Ипак ни у таквим ситуацијама не треба да дозволиш да те та жалост одведе у очајање или да те спречи да се трудиш у даљем усавршавању и исправљању свог живота. Уместо да се бавиш размишљањем о неком давном греху, који више не понављаш и који те више чак ни не привлачи да га поновиш, боље је да своју пажњу усмериш на све оне друге грехе који ти свакодневно промичу и на које не обраћаш пуно пажње зато што си заузет туговањем због оног греха из младости. То је лукавство демона које те наговара да непрестано мислиш о том једном греху, јер чинећи тако, много тога другог ће проћи мимо твоје пажње.

Стога се тргни и не мисли да је тај грех који си у младости починио твој највећи грех. Твоја процена величине и озбиљности појединих греха није иста као Божија. Бог зна много боље и прецизније да одмери сваки грех. Неки греси изгледају тешко за људске очи, и људски ум, а Бог их можда сматра за безначајне ситнице и обрнуто понешто људи могу сматрати за ситницу, али је у Божијим очима веома значајан и озбиљан преступ. Јер Бог види не само пад, него види и колико је човек уложио труда у борбу са грехом, колико се упињао да не падне, колико се кајао после пада и све су то битни фактори који одређују тежину греха. Док се ми људи често руководимо само спољашњим манифестацијама греха. Ако неко учини какву малу и незнатну пакост своме ближњем, можда ће неко помислити да је то ситница. Међутим ако је то учињено са потпуном прибраношћу и свешћу, са јасном и прецизном жељом да се ближњем науди, онда такав грех може у Божијим очима бити тежак преступ и за такав свесно и намерно учињен грех, нарочито ако је у моменту одлуке да се грех учини човек добио и упозорење да је то грех, да је противљење Богу, и ако је човек то све свесно и намерно одбацио и грех ипак учинио упркос свим опоменама, понекад Бог за такав грех допусти да на човека наиђе велико искушење тако што таквог човека препусти на вољу демонима да с њим раде шта им је воља до одређене границе.

Немој дакле мислити да је тај грех из младости нешто посебно тежак и опасан. Сва је прилика да ако тај грех од младости више не понављаш да је заправо тај грех за тебе и безопасан, па самим тим скоро безначајан у поређењу са гресима који су ти прешли у навику за које ћеш морати да уложиш доста труда како би их се ослободио. Сваки грех ма колико да ти се чини велики или мали, третирај на исти начин. За сваки се покај и исповеди и потом веруј да је ако га више никад не поновиш, са њим за свагда завршена прича. Немој сумњати да га је Бог већ опростио.

Веруј да се Бог већ обрадовао твом покајању за тај грех из младости и да ти сада само остаје да се покајеш и избавиш од осталих греха које си чинио током живота и нарочито за оне грехе које и сада чиниш.
 

Повезане вести