СУБОТА, 13. 11. 2021 - 17:32

Извор: TВ Храм

Одговор духовника - Како разликовати аутосугестију од истинске вере

ПИТАЊЕ: Помаже Бог, више пута сам чуо да је човек сугестивно биће. Занима ме, јер сам често у недоумици, како да разликујем, код себе, аутосугестију од праве, истинске вере? Хвала унапред на одговору!

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Господ каже у Јеванђељу: „Неће сваки који ми говори Господе, Господе ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“. Ми људи смо склони често да и сами себе преваримо, да живимо у заблуди погрешно верујући за себе да смо бољи него што заиста јесмо. С друге стране, није ретко ни да не верујемо у своју доброту, па нам се учини да ћемо лако преживети ако учинимо какво недело, а после нас савест прекорева толико да нам се живот претвори у пакао. Пример за ово је рецимо Раскољников у роману Злочин и казна. Он је развио читаву теорију о томе како убити човека ради виших идеала није ништа, и одлучио се да убије. Потом је увидео како је тај чин из корена изменио читав његов свет. То се његова душа која је била много боља него што је он у својим теоријама замишљао, побунила против таквог злочина. То је оно што му није после давало мира и што га је довело скоро до лудила и чак претила да га одведе до самоубиства ако не призна свој злочин.

Срећа је наша да нам Господ неће судити за сваку помисао која пролети кроз наш ум. Јер какве све помисли понекад не наиђу сваком човеку. На основу тога какве нам мисли долазе није могуће прецизно одредити ко смо и какви смо. Наша дела су оно што дефинише ко смо и какви смо. Узмимо на пример праоца Авраама из Старог Завета. Њему је Бог обећао да ће умножити његово потомство и да ће из његових бедара израсти читав један народ. Но, Авраам је чекао веома дуго на испуњење овог Божијег обећања. Свог првенца и јединца Исака добио је када му је било више од сто година. И он је стрпљиво ишчекивао да му Бог испуни обећање толике деценије. Кад је његовом сину било тек десетак година, Бог му заповеда да узме свог сина и одведе га на удаљену гору и да га тамо принесе на жртву, што је подразумевало да га убије. И Авраам је послушно узео свог сина, и путовао доста дуго до те горе на којој му је Бог заповедио да принесе страшну жртву. Шта је све морало пролазити кроз његову главу током тог мучног путовања. Након што је толико деценија чекао да добије сина, сада треба да га се лиши, а овамо му је обећано да ће читав народ настати од њега. Ипак Авраам је ишао даље и сваког часа је бивао све ближи и ближи том страшном месту. Мени је тешко да замислим да Авраам све то време није имао никаквих помисли сумње у себи. Сва је прилика да су га те помисли веома много мучиле током путовања. У томе се и може препознати колику веру је имао Авраам. Јер није попустио тим помислима, него је упорно ишао, упорно се приближавао оном месту, чврсто решен да изврши оно што му је Бог заповедио. Ако претпоставимо да се Авраам током тог путовања борио са својим помислима сумње тако што је аутосугестијом себе храбрио, да ли би то умањило његову веру?

Да ли би тиме његов подвиг изгубио нешто од своје величанствености? Не, то би и даље био непобитан доказ његове огромне вере у Бога. Дакле, аутосугестија ништа не смета нити умањује нашу веру, нити је чини мање реалном. Оно што нашу веру чини реалном су наша дела која чинимо на основу своје вере. Ако само говоримо за себе: „Ја верујем“ али у критичној ситуацији се понашамо као они који немају вере, онда наша вера нема никаквог покрића у реалности, немамо никаквог доказа за своју веру и због тога таква вера нема пуно значаја. Кад год неко дође у манастир са жељом да постане монах, он ће ме неизоставно уверавати како је чврсто решио, како је потпуно сигуран у своју одлуку, и како са њим нећемо имати никаквих проблема у манастиру ако га примимо. Искуство пак показује да је релативно мали број оних који остану верни тим својим речима. Већина пак после неког времена показује понашање које је сасвим супротно тим речима које је на почетку говорио. То је донекле и логично очекивати, јер доласком у манастир човек креће путем којим никад раније није ишао, те не може заиста да зна како је то док не проба. Многима се то чини веома привлачно, али кад пробају и схвате шта све такав живот подразумева, онда се предомисле. Нисам још увек срео некога ко би дошао у манастир са молбом да га примимо, а да није готов да нас уверава како ће бити савршено послушан и вредан, смирен и кротак. Стога ја таквим њиховим речима не придајем скоро никакав значај, а саветујем и њима самима да нас поштеде таквих прича, него да заједно сачекамо да видимо шта ће наш заједнички живот донети. Јер ако је све то истина што говоре, онда ће се то и без много речи показати у даљем току живота кроз њихово понашање. Ако пак није истина онда ће исто тако то постати очигледно на основу њихових дела. Било овако, било онако, нема пуно смисла о томе теоретски расправљати него ваља сачекати да се то њихово опредељење на делу покаже. Исто је и са питањем вере у Бога.

Демони некад нападају, нарочито почетнике, са помислима сумње, надајући се да ће неискусни почетник збуњен таквим помислима и сам одустати од вере. Стога ти саветујем да се много не упушташ у таква питања и теоретисања о вери. Уместо тога боље ћеш учинити ако се потрудиш да делаш у свему као онај који има веру у Бога. Ако ти аутосугестија помаже у томе, користи је, она је твоја лична и не чиниш ништа непоштено и нечасно ако се служиш аутосугестијом. Можда ти дође помисао да користећи аутосугестију, ти заправо вараш самог себе и залуђујеш себе. Свети Апостол Павле пише: „Ко жели да буде мудар, нека буде луд на овом свету“ и „Лудост Божија мудрија је од људи“, „Мудрост овога света лудост је пред Богом“. Ако својим животом, свим својим одлукама и поступцима покажеш да се понашаш као онај ко верује, онда заиста и имаш веру, без обзира како си до те вере дошао и са колико си се помисли сумње борио током живота. Ако пак твоја дела буду налик на оне који немају вере, онда без обзира на то колико си пута рекао „Верујем“, твоја вера није ништа више од обичног привида.

Народна пословица каже: „На муци се познају јунаци“. Лако је бити храбар, кад нема никакве опасности, али бити храбар у судару са страхотама, то је подвиг. При том није храбар онај који нема у себи ни помисли страха, него онај ко упркос страховима који га нападају иде напред и ради оно за шта верује да је исправно. Тако се и ти припремај да своју веру покажеш у критичном моменту. Авраам је веровао током читавог свог живота, али се његова вера најопипљивије показала кад је данима водио свог сина на гору са намером да га тамо принесе на жртву. Да се није целог живота вежбао у вери, онда вероватно у том критичном моменту не би имао довољно вере да оде до краја. Припремај се, храбри се, читај и моли се Богу да ти дометне вере, и кад дође онај тренутак провере, твоја вера ће се показати у твојим делима. Тада ћеш имати опипљив доказ своје вере и моћи ћеш сваком да кажеш: „Ево у чему се огледа моја вера“. Тиме ћеш онда моћи лако да ућуткаш те помисли сумње које ти демони убацују. Стога немој се за сада бавити тим теоријама нити улази у расправу с тим мислима, него стрпљиво чекај прилику да покажеш своју веру. Кад се укаже прилика и ти поступиш као онај ко има велику веру, онда ћеш на даље моћи да те помисли ућуткаш показујући им материјалне доказе своје вере.

Преподобни Силуан био је монах на Светој Гори и у почетку је стекао у себи осећај близине Божије. Мало потом изгубио је тај осећај и много је патио због тог губитка. Молећи се Богу да му помогне у том тешком тренутку, чуо је глас који му каже: „Држи ум свој у аду и не очајавај“. Бог је за њега проценио да је способан да такав подвиг издржи, и желећи да га удостоји већег венца трпљења, увео га је у ову тешку борбу. Да остатак свог живота, проведе у чежњи за оним што је имао на почетку, а да то никако не добије поново и да у толикој чежњи не падне у очајање. Таква борба није за свакога, али верујем да свако прође кроз неки такав моменат, свакоме Бог одреди неки задатак, неку борбу коју мора водити у свом животу. Бог зна могућности сваког од нас и неће натоварити на човека већи терет него што може да поднесе. Ето преподобном Силуану је доделио да се целог живота бори са помислима сумње као да је у аду, али му је давао и довољно снаге да у тако тешкој борби не падне у очајање.

Када се Христос, по васкрсењу јавио својим апостолима, апостол Тома није био присутан. Када су му остали апостоли причали о томе да је Христос жив и да су га они видели, он им није веровао него је казао: „Ако не метнем руку своју у ребра његова и ако не метнем прст свој у ране од клинова, нећу веровати“. После осам дана поново им се Христос јавио. Овог пута и Тома је био присутан. Христос га је позвао да стави своју руку у његова ребра и прст свој у ране од клинова, на шта је Тома узвикнуо: „Господ мој и Бог мој“. Христос му на то одговори: „Зато што си ме видео, поверовао си блажени су они који не видеше а вероваше“. Немој се стога збуњивати као да је твоја вера мања уколико је ниси себи доказао неким реалним доказима него се служиш аутосугестијом. Твоја вера је у толико драгоценија пред Богом, уколико је се држиш располажући са мање доказа, и борећи се при том са више помисли сумње и неверја. Негуј веру у себи тако што ћеш читати, молити се, одлазити у храм на Богослужење, по потреби се исповедати и причешћивати се. Немој се збуњивати кад те такве помисли нападају, већ их само игнориши. Буди стрпљив и указаће ти се прилика да своју веру на делу покажеш. Постарај се да се у тој прилици покажеш као веран. Ако пропустиш једну прилику, ишчекуј следећу и припремај се за њу. Тако ћеш током свог живота скупити довољно доказа о својој вери. Што више таквих доказа прикупиш, то ћеш моћи са већим миром да игноришеш те помисли сумње које те сада нападају.
 

Повезане вести