ПЕТАК, 12. 11. 2021 - 17:30

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Пут ка стицању смирења

ПИТАЊЕ: Како стећи смирење и имати самопоуздање?

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Смирење или самопоуздање, шта је од овог двог важније и боље. Ово мислим да је лажна дилема, највероватније настала као последица површног посматрања људског понашања и извођење закључака на основу погрешних претпоставки. Свако ко жели може да пронађе у свом окружењу људе који су несигурни, који ни најситније и најобичније послове не могу да ураде без великог оклевања, и који због тог оклевања веома често пропусте прави моменат, те почињу неку акцију у невреме. Отуда веома често не успевају у својим покушајима. Ово их чини још неодлучнијим, још несигурнијим и тако се повећавају шансе да и следећи пут доживе неуспех. Површни посматрач ће рећи да таквим људима недостаје самопоуздање и да кад би имали више самопоуздања они би могли да постигну много више у животу. Ово је само делимично тачно. Недостатак самопоуздања код таквих људи није прави узрок проблема који имају. То је више последица. Прави узрок је недостатак храбрости, а код неких је то чак и директна последица скривене гордости. Неки људи у својој гордости сматрају сами себе веома способним и у својим способностима виде идола коме се клањају. Отуда кад се суоче са каквим задатком, имају претерано велики страх од неуспеха, јер би се у том случају силно обрукали, тј њихов идол би тиме био осрамоћен. Тај страх их паралише и они се не усуђују да отпочну. Смирен човек, пак, је стално свестан својих људских ограничења и неспособности, али због тога не очајава. Он је свестан да без Божије помоћи не може учинити ништа добро. С друге стране, такав човек има поверења у Бога да с Божијом помоћу, може постићи све. Може мртве да васкрсава, може горе да премешта и уопште не постоји никакав задатак који ће га толико преплашити да се неће усудити да га макар отпочне, дајући све од себе. Дакле, прави узрок неодлучности и несигурности није у томе што човеку недостаје самопоуздање, него што му недостаје поверења у Бога или што уопште ни не види да Бог дејствује на било који начин у његовом животу.

Смирење је лек од гордости и како постоје у основи две врсте гордости, то постоје и две врсте смирења. Потребно је овладати и једном и другом. Прва врста гордости се састоји у томе да човек непрестано пореди себе са другим људима и да погрешно верује за себе да је бољи и исправнији од других људи. Друга врста гордости се састоји у томе да човек све своје успехе приписује самом себи и да не примећује Бога који му је помогао да постигне те успехе. С друге стране кад наиђе на неуспех такав човек тражи кривицу у несрећном сплету околности или у дејству других људи, а никако му не долази на ум да му се можда сам Бог противи. Јер Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Кад Бог види да ће неко свој успех протумачити као последицу својих личних квалитета и да ће на основу тог успеха још више пасти у гордост, да ће се на тај начин још више удаљити од Бога, онда таквоме Бог одузме нешто од својих дарова, тако да он не успе у ономе за шта је био потпуно уверен да ће моћи да оствари. На тај начин излази као да му се Бог противи. То је у ствари само лек који му Бог шаље не би ли га опоменуо и научио да се не узда превише у самога себе и да остави места у свом животу и својим плановима за Бога. Ако такав човек не научи ову лекцију, онда му се поново догађа неуспех. И тако неуспех за неуспехом, мало по мало, он губи храброст да предузима било какве акције. Онда неуспеси постају чешће последица његовог претераног оклевања, а не толико Божијег противљења.

Лек од ове врсте гордости је да човек постане свестан својих људских ограничења и да при сваком делу које предузима очекује и тражи Божију помоћ. Уместо да каже: „тако и тако ћу учинити и постићи ћу то и то“, треба да каже: „Ако Бог да и срећа јуначка, учинићу то и то, и постићи ћу успех“. Тако почиње да увек оставља место за Бога у сваком свом делу и тада му Бог бива помоћник те постиже невероватне успехе. Тако стичући искуство колико велике ствари може да оствари уз Божију помоћ, он постаје неустрашив, те се без много оклевања подухвата сваког задатка на који наиђе. Смирен човек за своје неуспехе не тражи кривицу у другима нити пак у околностима на које није могао да утиче. Уместо тога он сву кривицу преузима на себе. Понеки у таквом резоновању виде потенцијалну опасност да се човек обесхрабри, али ништа није даље од истине него ли такав страх. Човек који тражи оправдања за своје неуспехе негде изван себе, било у другим људима било у околностима свог окружења, заправо уверава самога себе да је неуспех био неминован и да би се он у сваком случају догодио, ма шта да је предузео. То је веома песимистичан став и мало по мало такав начин размишљања човека одводи у депресију, у стање незадовољства и бесмисла. Уместо тога смирен човек прихватајући сопствену одговорност за неуспех долази до закључка да се неуспех могао и избећи, само да је у датој ситуацији боље одреаговао. Такво размишљање у њему ствара и одржава наду да је успех могућ и да ће упркос тренутних неуспеха, једног дана можда ипак успети. Из таквог уверења рађа се и мотив да се поправи, да се усаврши. Таквом човеку живот има смисла и представља радост, док му смрт и нестанак живота изгледају као велики губитак. Уместо да се поредиш са другим људима, боље је да се поредиш са самим собом од јуче. Настој да сваког дана будеш макар за нијансу бољи него што си био јуче. Сваки дан у који то не постигнеш, сматрај изгубљеним и настој да никад не изгубиш два дана за редом. Ако си данас пропустио прилику да напредујеш, дај све од себе да сутра будеш бољи него данас.

Не сматрај да је превише важно колике су твоје способности данас у односу на способности других људи. Јер чак и ако су сви други данас много способнији од тебе, ако само будеш сваког дана био само један проценат бољи него што си био јуче, за годину дана бићеш 37 пута бољи, после две године бићеш чак 1427 пута бољи, а после три године готово 54 хиљаде пута бољи. Три године нису много за један људски век. Ма колико да су други људи способнији од тебе у овом тренутку, мало је вероватно да би ти та разлика била недостижна ако би само сваког дана себе поправио само за један проценат. Оно што је дакле важно то је да ли си на добром путу тј да ли си сваког дана макар за нијансу бољи него што си био јуче, да ли напредујеш или пак стагнираш, или не дај Боже назадујеш. О томе се старај, а остави сасвим по страни поређења са другим људима какви су они данас. С друге стране, ако баш и хоћеш да се поредиш са неким другим, пореди себе са светитељима, пореди себе са Христом. Из таквих поређења увидећеш да су све твоје врлине ништавне и то је оно што ће те очувати у смирењу. Јер шта ако си и бољи од свих других људи из твог окружења. Шта је то у односу на савршенство Христово. А Христос нам је заповедио у Јеванђељу: „Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“. Ако будеш себе поредио са Христом, бићеш свестан колико си још увек далеко од савршенства, те ти неће пасти на памет да се правиш важан због ма каквог успеха који постигнеш.

Самоукоревање и преузимање потпуне одговорности на себе, је дакле пут ка стицању смирења те самим тим и пут да се стекне помоћ Свемогућег Бога. Но, има ситуација у којима се неко погрешно укорева и погрешно вежба у смирењу. То се дешава онда када га на такво понашање не подстиче свест о сопственим недостацима и ограничењима него бекство од одговорности, бирање линије мањег отпора по сваку цену, уступање пред налетом страха. Онај ко се под налетом страха повлачи и избегава неку акцију, а тај страх правда лажним смирењем или борбом да стекне смирење, такав човек не само да не добија смирење, него постепено губи и сам смисао живота, губи вољу за животом, постаје депресиван и песимистичан. Његови страхови се умножавају и доводе га у стање паралисаности страхом. Он не може да предузме више ни најситнију ствар. Такви примери су подстакли многе људе да у прихватању кривице и одговорности виде неку опасност и да због тога више цене самопоуздање. Они закључују на основу таквих примера да је једини недостатак код тих људи, недостатак самопоуздања. И онда проналазе безброј начина како да се самопоуздање стекне. Но, проблем није у недостатку самопоуздања. Недостатак самопоуздања је пре последица, а главни узрок је попуштање и повлачење пред страховима због недостатка храбрости. Дакле, храброст је оно што таквим људима недостаје а не самопоуздање. Онај ко се не узда у самога себе и своје способности, него у Свемогућег Бога, такав не зна за страх. Његов једини страх је да себе не лиши тако моћног савезника као што је Бог. А лишава се Божије помоћи сваки пут када заборави на Бога и када обузет сопственим плановима и жељама не остави места Богу да дејствује у његовом животу.

Напротив онај који се стално сећа да без Бога не може ништа добро учинити, и да му је Божија помоћ преко потребна, он у сваком свом делу оставља простор за Божију интервенцију. Стога никад не говори: „Учинићу тако и тако“, него, „Ако Бог да учинићу тако и тако“, или „Ево, ја ћу дати све од себе да то и то учиним, али до Бога је да ли ће мој труд уродити плодом“. Говорећи тако, вежбаш се у навици да остављаш простора за Бога у свом животу, позиваш Бога да се укључи у твој живот и твоја дела. Кад у нечему постигнеш успех, пази да се не занесеш много слашћу која прати успех, него подај славу Богу, говорећи: „Хвала Богу што ми је даровао успех у овом делу“. Кад ти се догоди да у нечему доживиш неуспех, не тражи кривицу нигде друго него у самом себи. Преузми потпуну одговорност за свој неуспех, и заблагодари Богу, који ти је помогао да не доживиш још и гори неуспех од тога који си доживео. Јер да ти је Бог ускратио сву ону помоћ коју ти је пружио, твој неуспех би сигурно био још већи. Пази на себе и своје страхове, и не попуштај пред страхом ни најмање. Ако страховима не попушташ и у исто време практикујеш самоукоревање, бићеш и сам зачуђен својим успесима јер ће ти Бог помагати да све препреке на које наиђеш успешно савладаш. Нико од оних који те познају, неће тада ни помислити да ти недостаје самопоуздање, напротив, видеће у теби човека пуног самопоуздања.
 

Повезане вести

Одговор духовника