НЕДЕЉА, 17. 10. 2021 - 08:35

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Хришћанство и криптовалута

ПИТАЊЕ: Помаже Бог, да ли је исправно бавити се криптовалутама и развојем нових технологија попут блокчеин технологије и бољих (праведнијих и ефикаснијих)система вредности? На који начин се ове технологије могу развијати на православним основама? Захваљујем се ако сте у могућности да одговорите.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Крипто валуте, као на пример БИТКОИН, су сасвим нова појава у људској историји. Стога немамо у искуству Цркве већ готов одговор на питање да ли је то добра ствар, да ли је Богу угодна или је можда сасвим погрешна. Било би најисправније рећи да ја не
знам поуздан одговор на ово питање, јер у поукама древних и проверених светитеља нисам нашао никакве поуке које би се директно тицале питања криптовалута. Ипак, пошто лично сматрам да је ова тема значајна, написаћу ти шта ја као хришћанин мислим о томе, а ти мој одговор прихвати само као моје лично мишљење, а не као проверен став Цркве.

Можда ће Црква у будућности донети неки став по овом питању, и у том случају ти саветујем да прихватиш став Цркве и одбациш моје лично мишљење уколико се оно буде разликовало од става Цркве. Када сам први пут чуо за криптовалуте, свидела ми се идеја, нарочито њена утемељеност на математичким принципима, које обично сматрамо вечним и универзалним.

Колико сам ја разумео, ту се ради о употреби математике да реши питање новца, трговине,размене вредности једном за свагда, на један прецизан, поуздан и праведан начин. Праведан у смислу да потпуно иста правила важе за све људе, без разлике и да се спречи било каква могућност преваре. Посматрајући тако размену вредности, засновану на математичким принципима, човек не може а да се не диви генијалности идеје, њеној елегантности, ефикасности и универзалности.
Слушајући оне који ову идеју пропагирају и објашњавају њене предности у односу на употребу обичног новца, схватио сам да заиста постоје бројне предности тог новог новца. Па ипак, мени се чини да та идеја може имати и бројне недостатке, који ће се тек касније показати и које није лако унапред предвидети. Један од кључних аргумената који наводе они који ову идеју пропагирају је да свака држава вођењем своје монетарне политике, мењајући реалну вредност своје валуте, може да имовину својих грађана, по жељи учини мањом, те да разлику преточи у свој буџет. Другим речима, државе, преко своје валуте, поткрадају своје грађане. И то ради свака држава која има своју валуту. Такође, наметнувши своју монету долар на међународно тржиште, Америка, поткрада све друге државе и просперира на рачун свих. Последњих година, то је подстакло неколико великих Земаља, на челу са Русијом и Кином да у међународној трговини почну да користе своје сопствене валуте.

То што државе преко новца поткрадају своје грађане, није нова појава, али већина људи то неће ни приметити. Људи ће покушати да тај губитак надокнаде тако што ће новац улагати у нешто што им се чини исплативо, или ће га једноставно трошити на куповину, како им не би сасвим пропао. Али шта ако нас држава и поткрада умањивањем вредности новца који имамо код себе, да би напунила свој буџет? Крађа наравно није добра и није угодна Богу. Али ако то држава ради, она од свакога украде понешто, и то више од оних који имају више, а мање од оних који имају мање и ако то уради са циљем да реши неке горуће проблеме који прете свим житељима, онда ми се чини да би ми сваки понаособ били и дужни да добровољно дамо тачно толико колико нам је држава одузела. У том случају кад би ми сви то добровољно давали, не би ни било потребе да нас држава поткрада, па не би било ни
крађе. Но, како је тешко уверити све грађане да се одазову и добровољно дају, чини ми се да је ово решење још и најбезболније у датим условима.

Криптовалуте заиста решавају овај проблем веома елегантно. Иза ове валуте не стоји нека држава чији апарат би се могао покварити корупцијом и који ће умањити вредност коју је неко стекао трговином у овој криптовалути. Иза криптовалуте стоји математика, и њени универзални и неизмењиви принципи. На први поглед рекло би се да је то добра ствар и да мора бити угодна Богу јер елиминише сваку могућност преваре и крађе, а превара и крађа су мрске Богу.

Међутим, ако оставимо по страни све то што добијамо кроз употребу криптовалуте, видећемо да много тога и губимо. На пример, држава губи могућност да управља имовином својих грађана. Самим тим држава губи своју снагу и моћ. Наши преци су ту државу стекли многим трудом и великим жртвама. Живели су наши преци и под туђинском влашћу, па су чезнули за даном када ће имати поново своју сопствену државу. Наша генерација је ту државу наследила. Имамо ли морално право да онда радимо на томе да државу коју су наши преци скупо платили и нама оставили, ми данас својим делима слабимо, и да јој одузимамо снагу и моћ?

Замисли породицу у којој има више чланова и сваки члан има неке своје жеље и своје приоритете. Ако домаћин располаже са довољно новца и може да задовољи свачију жељу, онда наравно нема никаквих проблема, нико се неће ни са ким свађати нити отимати јер ће свако остварити своју жељу. Међутим, ако домаћин нема довољно новца да свакоме испуни жељу, мораће да донесе одлуку да некима испуни жеље, а другима не. Тада ће се наравно појавити незадовољство код оних којима жеље нису испуњене, па ће сваки од њих мислити у себи да домаћин не управља добро својим домом и да би боље било да неко други управља уместо њега. Чак и када је домаћин заиста најумнији и најспособнији човек у породици, они којима жеље нису испуњене, имаће утисак да би неко други боље управљао домом. Тако је и са државом  као једном проширеном  породицом, једним великим  домаћинством. Ако је држава моћна, снажна и богата, и ако може да задовољи готово све жеље својих грађана, они ће бити задовољни и неће се уопште занимати питањем ко и како управља државом.
Међутим, ако је држава слаба и сиромашна, неки од грађана ће остати ускраћени и незадовољни. Тада ће се грађани бавити питањем како се то управља државом и увек ће им се чинити да би неко други боље одлуке доносио и боље управљао. Што је држава слабија и сиромашнија, то је више оних који нису задовољни и који траже промену. Што је више езадовољних грађана, то је све мање реда у држави, све више непослушности, па држава додатно слаби. Ово слабљење поново   повећава   број незадовољних и тако све у круг, ситуација постаје све гора и гора. Када број незадовољних толико нарасте, да се сасвим изгуби ред, тада више нико није сигуран. Чак ни они којима држава испуни жеље и који би иначе били задовољни, и они постају несигурни, јер им се сваког часа може догодити да им неко отме имовину, да их убије, опљачка, силује. Тако настаје хаос у људском друштву, настаје џунгла и уместо писаних закона, почиње да влада закон јачег.

Гледано  кроз  историју   целог   човечанства,   може  се  лако увидети   да  постоји   одређен прогрес који иде ка све уређенијем људском друштву. Барем када је реч о законима и о слободи појединца. Могу се такође видети и успони и падови, али сваки следећи успон је бар мало надвисио оне претходне, чак и ако је после њега уследила стагнација и пад. Услови живота и слободе данашњице су у већини крајева света неупоредиво бољи него што су били пре хиљаду, или пре две хиљаде година. Такав прогрес је омогућен између осталог и јачањем државе. Барем се кроз историју може видети да је увек друштво најбујније цветало тамо где је било највише реда и закона, где је држава била најјача. Ако извучемо поуку из историје човечанства, свакако ћемо желети да имамо што је могуће снажнију и стабилнију државу. Снажна и стабилна држава је гарант да ће наша деца имати више слободе и боље услове за живот. Ако своју државу слабимо и спутавамо, ми на неки начин отимамо од будућности своје деце, од њихове среће, њихове слободе. Макар да то нама лично доноси неку корист, или да на тај начин можемо да испунимо више својих жеља, чини ми се да на дуге стазе сви заједно губимо. Ако једна генерација толико раслаби своју државу, да следећој генерацији преда толико слабу државу да у њој настане хаос и неред, онда тим потомцима неће ништа вредети што ће им можда појединачно остати велико богатство. Кад настане хаос, богатство ништа не вреди, а може чак и да изазове бес оних који нису задовољни.

Криптовалуте регулишу вредности овога света. Ми хришћани смо позвани на узвишенији пут, да не робујемо вредностима овога света. „Шта човеку вреди да сав свет задобије, ако души својој науди“? Ми наравно не можемо без икаквих вредности овог света, али и највећа вредност овог света, није ништа у поређењу са вредностима духовног света.

Можда ти изгледа да у данашње време није толико важно где живиш, и да се можеш преселити у неку стабилну и снажну државу, и да тамо уживаш чувајући своју имовину у криптовалути. Али увек ће бити много више оних који немају него ли који имају. И ти који немају на рачуну криптовалуту, и они имају своје потребе и жеље. И ако се број таквих умножи, онда ће ти неко од њих на силу отети број твог рачуна и однети све твоје богатство.

Или ће ти разбити главу па ћеш изгубити живот чувајући свој рачун, или ћеш од ударца у главу заборавити број свог рачуна и опет остати без игде ичега. Држава те можда поткрада, и држава се издржава на основу твог рада, твоје креативности, твоје предузимљивости, али ти та држава заузврат даје и неке гаранције, чува те од разбојника, чува твоју имовину ако не целокупну, онда бар онај део који ти остане кад ти држава узме своје.

Ако се разболиш или умреш, држава ће се постарати о теби и твојим потомцима. Ако мислиш да ти то све није потребно, силно се вараш. Ако завлада криминал, онда ћеш добар део својих криптовалута дати некоме да те чува и штити, да своју кућу опремиш сигурносним камерама, бравама, блиндираним вратима и опет нећеш бити сасвим сигуран. Мени се чини да употреба криптовалута сасвим сигурно доводи до слабљења државе.

Слаба држава се не може ефикасно изборити са криминалом, па ће процветати криминал у наредним генерацијама и настаће хаос. Стога ми се чини да је боље и исправније, уздржати се од употребе криптовалута. Такође на ум ми падају и Христове речи: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“. Боље да се ми данас мало стрпимо и допустимо да за неке наше жеље останемо ускраћени, како би нашу државу оснажили, па ће наши потомци живети у бољим условима и имаће више слободе. Оставимо потомству барем за нијансу снажнију и моћнију државу него што смо је ми наследили од својих предака. Имајмо љубави према својим наследницима и не отимајмо им од њихове среће и слободе, да би нама сад овде било угодније. Не раслабљујмо  своју   државу,   него   је   чувајмо   и изграђујмо да је предамо наследницима јачу и бољу него што смо је примили од својих предака. Своје пак наследнике научимо да буду поносни на своју државу, али да никад не постану арогантни и надмени према другим народима па ће такав напредак наше државе бити угодан Богу.

Повезане вести

Одговор духовника