СУБОТА, 9. 10. 2021 - 14:04

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Препознавање воље Божије

На који начин хришћани могу да знају да ли испуњавају вољу Божију, да ли има неки параметар који то показује? Може неко да буде литургијски човек а да ипак не испуњава вољу Божију.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драги брате, поставио си заиста важно питање. У Јеванђељу по Јовану, Господ каже: „доћи ће дани кад ће свако ко вас убије, мислити да Богу службу приноси“. Сасвим је дакле могуће да човек доспе у толику заблуду, да верује како служи Богу, а при том чини страшне грехе. Стога је од изузетног значаја да човек научи како да у свакој ситуацији правилно процени да ли испуњава вољу Божију или не.

Колико је мени познато не постоји никакав параметар, никакав једноставан рецепт који би се увек могао на исти начин применити како би се по овом питању дошло до поузданог одговора. Ми људи смо склони да желимо сигурност и извесност. Отуда би свако од нас желео да нађе једноставан рецепт па да увек зна тачан одговор на питања која се тичу вечног спасења. Међутим, живот, како биолошки тако и духовни, је толико сложена појава да се истинитост одговора на поједина питања не може увек проверити на једноставан начин. Често су одговори до којих се дође применом каквих једноставних и слепо спроведених корака, сасвим несигурни. Сама питања су толико међусобно испреплетана, да се не могу разматрати независно једно од других. Отуда су и одговори међусобно испреплетани. Ако неко неопрезно узме одговор на једно питање, па из њега извлачи закључке који се тичу и других питања која се преплићу са овим питањем, готово увек ће завршити у заблуди, која понекад може имати и тешке последице.

Жеља за поузданим рецептом за проверу одговора више одговара Старом Завету. Тамо се могу наћи заповести за многе појединости. Ипак живи живот увек нас изненади с неком ситуацијом за коју се у Старом Завету ипак не може наћи једноставан одговор. Или ситуација уопште није предвиђена старозаветним законом, или постоје више заповести од којих се неке међусобно искључују. Тако да човек на крају ипак остане без једнозначног одговора. Јеванђеље нас позива на узвишенији пут, на пут вере, наде и љубави. Свети апостол Павле каже: „Плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“. Стога насупрот неизвесности треба ставити чврсту и непоколебиву веру.

Никако не желим да из ових мојих речи извучеш погрешан закључак, да пошто се до потпуно поузданог одговора не може доћи, да се онда не треба ни бавити таквим питањем. Напротив, питање које си поставио је од изузетног значаја и треба да га себи задајеш у свакој прилици, до краја свог земаљског живота. Чињеница да не можеш поуздано знати да ли испуњаваш вољу Божију или не, треба да те научи духовном опрезу, а не да те сасвим обесхрабри. Уместо да будеш апсолутно сигуран у свој одговор на ово питање, много је боље да га стално изнова решаваш и стално изнова проналазиш одговор. Јер ако овог трена идеш добрим путем и следујеш вољи Божијој, није загарантовано да сутра нећеш негде скренути с правог пута. Ако будеш себи ово питање задавао чешће и чешће изнова тражио одговор, онда чак и кад негде скренеш с правог пута, нећеш дуго остати на странпутици, него ћеш брже увидети своју грешку и брже се вратити на прави пут.

Поменуо си у свом питању и могућност да неко буде литургијски човек а да ипак не испуњава вољу Божију. Да ли је то могуће или не, зависи наравно од тога шта се под „литургијским човеком“ подразумева. Стога би најпре ваљало да разграничимо шта је то што човека чини литургијским и кад можемо знати да је неко литургијски човек, а кад не. За мене литургијски човек није неко ко само присуствује литургији, јер и искуство нам говори да има људи који долазе на литургију, али истовремено су у некаквој заблуди и мисле за себе да испуњавају вољу Божију, а при том чине грехе. Учествовање у литургији је свакако неопходно за спасење, али само присуствовање није довољно.

Пре свега ваља да знаш да је реч литургија грчког порекла и кад се буквално преведе значи „заједничко дело“. То је дакле неко дело које не може нико да чини сам као јединка, него се увек чини заједнички. Тако да онај ко долази на литургију, мислећи само на себе и игноришући све друге људе, не учествује заиста у литургији, премда је телесно присутан. Неопходно је дакле да увек себе подсећаш да је литургија заједничко дело и да ти је заједница неопходна за то дело.

Понекад током литургије ти засмета нечије присуство, нечије певање, нечији задах, нечија одећа, обућа, начин на који се неко прекрстио, или целивао икону, како је стао, како се окренуо, или слично. То се готово сваком догоди, пре или касније, ако само редовно долази на литургије. Прави литургијски човек ће у таквој ситуацији да у себи победи то незадовољство и негодовање, трпљењем и љубављу према ближњем. Помислиће колико је тај други значајан за заједничко дело. Јер ако би се неким чудом догодило да немаш никог другог осим тог човека који ти тренутно толико иде на живце, без њега не би било литургије. Господ каже: „Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“. Наравно кад је у цркви много људи, лако је заборавити на значај који за нас има један од њих, али пошто нико од нас не може бити апсолутно сигуран да се неће наћи у ситуацији да му је од свих ближњих остао још само тај један и да без њега не постоји могућност за заједницу и заједничко дело, онда треба сваког човека сматрати за потенцијално кључног члана наше заједнице, за неког без кога се не може.

Литургијски човек је дакле човек заједнице. Такав себи не допушта да буде нетолерантан и нетрпељив. Такав човек воли све своје ближње и спреман је да се за сваког од њих жртвује макар и у најмањој мери. Што више неког волиш, спреман си да за њега поднесеш већу жртву, јер је спремност на жртву једина истинска мера љубави. Ако се будеш трудио да будеш истински литургијски човек те да имаш стрпљења и љубави за све друге људе, бићеш на оку многих људи. Наиме, сви они који осећају да за њих имаш стрпљења и љубави, осећаће ће се слободним да ти укажу на твоје погрешке и недостатке кад их примете. Сви они пак за које не будеш имао стрпљења и љубави, неће се усудити да ти укажу на твоје погрешке чак и кад им оне буду сасвим очигледне. Што имаш више оних који су кадри да те опомену, то су мање шансе да ћеш неосетно скренути с правог пута и одлутати некуд далеко од Бога. Ако негде и скренеш с правог пута, увек ће се наћи неко ко ће то твоје скретање приметити и ако тај човек буде имао смелости према теби, онда ће те и опоменути.

Ако дакле имаш љубави и стрпљења према свим људима, те ако се не будеш љутио на њихове прекоре и опомене, онда можеш бити прилично сигуран да си на добром путу ако ти нико од њих ништа озбиљно не приговара. Наравно, ма колико се трудио, никад нећеш моћи да угодиш свима. Увек ће неко имати нешто да ти приговори и увек ће се наћи неко коме се нешто на теби или у теби не свиђа. Не треба баш сваки приговор да одмах послушаш јер се може догодити да је тај који ти приговара и сам у заблуди. Ипак сваки приговор треба да примиш и саслушаш без љутње, без гнева. О сваком приговору који ти буде упућен размисли, па на крају учини како нађеш да је исправно у датој ситуацији. Ако ти више људи упути исти приговор, или чујеш један исти приговор у разним ситуацијама, онда се озбиљније позабави питањем због чега ти ближњи баш то приговарају. Ако будеш добро пазио на све приговоре које ти твоји ближњи буду упућивали, бићеш истински литургијски човек и тада можеш бити прилично сигуран да си на добром путу. Ако негде мало и скренеш с правог пута, неће ти се догодити да одлуташ далеко а да те нико не опомене.

Имај вере у Бога да те неће оставити да идеш кривим путем без икакве опомене. Ипак, не очекуј да ће ти Бог опомену послати телеграмом с неба. Бог ће те опоменути преко људи из твог окружења. Ти само треба да имаш у себи довољно смирења да те опомене чујеш и уважиш. Саветујем ти дакле да се окружиш људима који ти добро желе, а који се и сами труде да испуњавају вољу Божију. Потражи оне људе који трпељиво носе сваки свој крст, који се не жале много на све и свакога, људе који не оправдавају своје слабости, него се храбро боре да у свакој животној ситуацији буду људи. Сва је прилика да ће ти такви људи правилно указати кад негде скренеш с правог пута, а неће те засипати излишним приговорима. Таквог друштва се чврсто држи, па ћеш имати знатно већу сигурност да си или на правом путу, или бар близу њега.

Нека ти Господ подари такве пријатеље и довољно смирења да њихове приговоре брзоплето не одбацујеш.

Повезане вести

Одговор духовника