СУБОТА, 2. 10. 2021 - 20:04

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Да ли је исправно молити се за непознате?

ПИТАЊЕ: Помаже Бог! Христос Васкрсе! Много сам емотивна и осјетљива. Осим сопствених и породичних невоља, јако ме погађају и невоље непознатих људи. На примјер, чула сам да је нека особа преминула. А притом ту особу знам само из виђења, са ТВ-а или друштвених мрежа. Или чак први пут чујем за особу у тренутку када и чујем да је преминула. Толико ме погоди, да имам потребу да се молим за вјечни мир и спокој те душе. Да се молим Господу, свим свецима и анђелима да се душа преминулог настани у рају. Као да ми нешто говори да требам наставити са молитвама, да моје молитве и помињања могу помоћи.

Да ли гријешим, шта да радим поводом тих осјећања? И морам још да додам. Појац сам у нашем храму, вјерујем у Бога, идем у цркву.. Поштујем све светитеље. Али на сам спомен Светог Јустина Ћелијског, очи су већ напуњене сузама и осјетим такво страхопоштовање и неописиву љубав. И док се молим Светом Јустину, молим се са плакањем и тако скоро сваки пут. И након тога се осјећам лакше, као да осјетим присуство и благослов, осјећам се спокојно. Имам осјећај да ме управо Свети Јустин увео дубље у вјеру, тј. Господ преко светитеља дјелује и помаже. Први пут сам чула за Светог Јустина када смо снимали спот за пјесму у манастиру Ћелије. Пред моштима сам плакала и када сам узимала благослов мати Гликерије. Тај осјећај не могу описати. Од тада је све кренуло. Далеко сам још од правог вјерника. Али се молим Богу да ме усмјери на прави пут. Праштајте и благословите!

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Ако сам добро разумео твоје питање, је да ли је осећај који се у теби јавља у виду потребе да се силно молиш за скоро сасвим непознате људе добар и исправан. Молитва за ближње нам је и заповеђена. Свети апостол Павле пише: „И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“. Свети апостол Јаков пише: „Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника“. Но, ипак ти саветујем да будеш опрезна са тим осећајем. Све што је претерано и неумерено, није благословено. Демони се врло често користе и таквим лукавством, да ако већ не  могу да те наговоре да не чиниш неко добро дело, онда те наговарају да га чиниш на неки начин који није сасвим угодан Богу. А често се тај начин своди на неку врсту претеривања. Православни хришћанин је дужан да поштује све заповести из Светог Писма и Светог Предања, а не само неки одређени сегмент. Наравно, пошто су нам свима дати различити дарови то се догађа да је неко склонији да ради једно, а други је склонији да ради нешто друго. Тако се и светитељи међусобно разликују по степену савршенства који су достигли у појединим врлинама. На пример, нису сви светитељи били подједнако милостиви. Због тога имамо Светог Јована Милостивог, Светог Филарета Милостивог и њима сличне светитеље, који су се посебно издвојили по овој врлини. Неки други су својим животом и делом значајно унапредили живот Цркве, па су добили епитет велики, као Свети Василије Велики, Свети Атанасије Велики и други. Неки су се одликовали по врлини ћутљивости, па су добили епитет ћутљиви, неки опет плачљиви, неки други су били песмописци, столпници и тако даље.

Премда су се светитељи очигледно разликовали по свом укусу за врлине, и нису сви били подједнако успешни у свакој од врлина, него је сваки имао неку посебно истакнуту врлину, по којој је остао запамћен, ипак сваки од њих се трудио да испуни све заповести, а не само да се истакне у једној од њих. Можда су се чак и више трудили у врлинама по којима нису били запамћени. Јер она врлина која је била главна у  њиховом животу, за њу су вероватно имали највећи потенцијал. За потпуно остварење тог потенцијала они су уложили много труда, јер иначе не би ни било разлога да их посебно славимо и да им се дивимо, да је то била само врлина коју су на рођењу стекли. Не, они су само имали више склоности ка тој својој главној врлини, и већи потенцијал од уобичајеног, али су тај потенцијал достигли својим трудом.

Ипак вероватно је да су они улагали доста напора у стицање сваке од врлина, а највећи успех су достигли у тој једној по којој су остали запамћени. Другим речима, није упутно за нас почетнике у вери, да се ухватимо само за једну врлину која нам  се свиђа, па да свим силама радимо само на њој, док остале врлине запостављамо. Разлози због којих нам се једна врлина свиђа више од других, могу бити и сасвим погрешни. На пример могу бити последица наше сујете, жеље за истицањем, жеље да стекнемо себи име, као код градитеља Вавилона. Они су били вешти у прављењу опека и у зидању, па су пожелели да себи направе име и та њихова жеља не беше угодна Богу. Не зато што Бог не воли да се зида са опекама, него зато што је мотив који их је на то покренуо био погрешан. Једно од основних правила духовне борбе, је да се треба борити најпре против оне страсти која преовлађује у нама, па кад ту највећу своју страст, донекле сузбијемо, онда борбу усмерити на ону која је следећа по јачини. Примењено на твој случај, очигледно је да ти не треба много труда да саосећаш са другим људима. То ти иде од руке. Не треба ту врлину да сузбијаш у себи, али не треба ни да се превише њом заносиш. Уместо тога саветујем ти да себе упиташ, која је то врлина која ти највише недостаје, или, што је исто: која страст је главни твој непријатељ који те најчешће обара у борби. Поведи борбу против те страсти, тако што ћеш се трудити да у себи изградиш врлину која јој је супротна. Усмери највећи део свог труда да савладаш ту страст и задобијеш њој супротну врлину, па кад постигнеш нешто успеха у тој борби, онда ће већ нека друга страст заузети место најјаче страсти у теби. Тада је време да главни део својих напора усмериш против те друге страсти и ка задобијању врлине која је њој супротна. Кад је реч о молитви за друге, увек је корисно да имаш у виду пример жене хананејке из Јеванђеља, која је упорно ишла за Христом и његовим ученицима запомажући: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов. кћер моју много мучи ђаво“.

Она није говорила: „смилуј се на моју ћерку“, него „смилуј се на мене“. Јер какву би другу милост могао да учини мајци чију кћер мучи ђаво, ако не да ослободи ћерку те муке. Толико је волела своју ћерку, да је за њу саму једини могући начин да јој се Бог смилује, био да помогне њеној ћерки. Кад се молиш за друге, саветујем ти да тако формулишеш своје молитве. Не да се молиш директно за ту и ту особу, него, боље да се Бог смилује на тебе тако што ће помоћи тој особи. Тако ћеш сачувати себе од сујетне и горде помисли која може да се крије иза молитве: „Боже смилуј се на тог и тог“. Јер уз тако формулисану молитву, може неприметно да ти се прикраде осећање да си ти нешто боља, и Богу ближа од оних за које се молиш. Такво осећање може чак и да ти прија и да у теби изазове жељу да се још више молиш. Али ако се са таквим мислима будеш молила, мало по мало у теби ће се зацарити гордост, и нешто касније почећеш и да презиреш оне за које се молиш, па чак и да се љутиш на њих, што уопште себе доводе у ситуацију да им је потребна твоја молитва. Чувај се стога такве лукаве помисли коју демони радо подмећу онима који се моле за друге. Начин како се молила жена хананејка, је најбезбеднији. Она је у тој причи показала велику врлину смирења. Свакако да јој је то смирење помогло да своју молитву формулише управо на такав начин. Ја нажалост, из твог писма не могу да закључим која би то била страст која је најјача у теби, нити која је то врлина која ти највише недостаје. Стога ти не могу дати прецизан савет у погледу тога шта ваља да предузмеш. Ипак ако примениш расуђивање које сам ти изложио, верујем да ћеш и сама знати одговор шта је то што треба да предузмеш.
 

Повезане вести

Одговор духовника