Дијете нам је из мијешаног брака али није опредељено ни на чију страну. Никада нисам била толико у вјери, али када сам остала трудна почела сам чешће да истражујем и интересујем се. Почела сам себе да мијењам, јер сам живјела тотално у гресима и удаљена од Бога. Кренула сам временом у цркву, почела да слушам духовнике и да сазнајем о православној вјери и о Господу, трудила се да постим, ишла сам на исповјест, с времена на вријеме на литургију. Велика жеља се родила у мени да се посветим Богу и да промијеним свој живот на боље. Схватила сам какав сам живот живјела прије у блуду, наркоманији, у страстима… све сам то оставила иза себе, бар се борим и трудим против тога и ако је тешко. Послије порода, свештеник ме је разријешио поста, али ми је дозволио да долазим да се причестим. Тешко ми пада зато што не могу да доведем сина да се причести, само може да присуствује молитви док се не крсти. Тако ми је рекао свештеник. То ме много боли. Јер супруг не жели да дијете крстимо у тајности иако је свештеник рекао да можемо, ако се супруг сложи са тим. Он жели да дијете васпитавамо, како каже да буде добар човјек, да не буде ни по његовој вјери обрезан, ни крштен. Мене то много боли и погађа, јер знам да не може да има анђела чувара ако није крштен. Раније ме нису погађали коментари и није ме занимало ничије мишљење и осуде, зато што сам са човјеком кога волим иако је друге вјероисповјести. Али временом и од како смо добили сина осјећам се лоше, јер не могу своме сину да учиним радост пред Богом. Боли ме што немамо црквени брак, као да се овај не важи пред Господом и није благословљен, како кажу. А ја знам да смо се из љубави узели и није било другог начина осим на тај начин. Осјећам се као да сам издала Бога и да нисам добра мајка, ни добра супруга. То ми душу разара, сама помисао како ми дијете није крштено и како се не може причестити, да нема свог анђела чувара, и то све због моје кривице. Волим свог супруга, ја га поштујем. Али се не слажемо у последње вријеме. Само се свађамо. Он осјећа мој гнијев, бијес и тугу и само се склања од мене. Рекла сам му да ћемо се развести само да бих могла да крстим дијете, али у дубини душе то не желим јер га волим и стало ми је до њега. Не знам шта да учиним, не желим да га повриједим. Ја знам да га то боли, јер нисам раније никад гледала на то. А сад због вјере желим да дијете крстим, као да његову вјеру не признајем, само своју. Шта се са мном дешава? Осјећам толику тугу и очајање, шта да урадим да спасим свога сина и свој брак. Молим вас помозите ми. Хвала унапријед.
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Свети Апостол Павле пише: „И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани; јер на мир нас је позвао Бог. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа“? И још додаје: „Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих. Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван“. Ове речи се односе баш на твој случај. Како пишеш, муж ти није православан, али теби не брани да будеш православна и не жели да те напусти. Он се дакле приволео да живи с тобом. У таквом случају Свети Апостол Павле ти саветује, да не напушташ свог мужа, јер шта знаш можда ћеш га спасити. Твој муж ће се посветити тобом, ако ти будеш права хришћанка. Што се пак тиче крштења детета, ако се муж са тим не слаже, немој инсистирати на томе. Ако га заиста васпитате тако како и твој муж жели, да постане добар човек, онда му кад одрасте неће бити неприхватљива идеја да се крсти. Тада ће и сам пожелети да то уради, а тада верујем да ни твој муж неће имати ништа против. Буди свесна да си у свом дому, ти амбасадор Христов. Сваки твој поступак, свака реч биће пресликани на Христа. Ако теби нешто недостаје, твоји укућани ће стећи утисак да је то недостатак Христов, недостатак хришћанства.
И сваку твоју врлину, твоји укућани ће приписивати Христу и хришћанској вери. Стога учини све што до тебе стоји да се украсиш свим хришћанским врлинама и да се ослободиш сваког свог недостатка. Ако будеш увек кротка, смирена, пожртвована, испуњена несебичном љубављу, ако се не будеш свађала, ни љутила без разлога, ако будеш стрпљива, пуна наде и оптимизма, пуна поверења у Бога, онда ће сви твоји укућани желети да буду као ти и да буду уз тебе. Ако пак будеш себична, свадљива, гневљива, нетрпељива и нестрпљива, ако будеш депресивна, без наде, мрачна, ничим задовољна; онда ће свима бити непријатно у твом присуству и свак ће се старати да не постане као ти. Премда такве мане не доликују једној хришћанки, твоји укућани ће мислити да су такве све хришћанке. Имај поверења у Бога који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, да неће твом сину ускратити прилику да као зрео човек одлучи да се крсти. Бог ће га свакако сачекати, знајући у каквим се условима родио и у каквој породици одраста.
Није Бог неправедан да некоме онемогући спасење. Ако ти своју улогу представнице хришћанске вере у свом дому одиграш како доликује, онда ће твој син имати одличне предуслове да једног дана донесе сопствену одлуку да се крсти и постане православни хришћанин. Нека те не смућују мисли како твој брак није угодан Богу. Да си се ти као већ верујућа хришћанка, која редовно иде у цркву, решила да ступиш у брак са човеком друге вере, можда би такав поступак и могао да буде нека врста противљења Богу. Али ти си се удала још пре него си постала побожна. Стога ти Бог сасвим сигурно неће замерити што си у таквом браку. Напротив, обрати пажњу на речи Светог Апостола Павла: ваша деца су сада света, а била би нечиста ако би сте се раздвојили. Зар ти то не говори да је и твој брак на неки начин свет, јер чини твоју децу светом децом. Стога буди спокојна што се тиче твог брака и што се тиче крштења деце. Постарај се да у себи изградиш и усавршиш све хришћанске врлине и имај поверење у Бога да он неће оставити ни твоју децу, ни твог мужа, него ће се сви они преко тебе спасити. Наравно старај се да своју децу васпиташ да буду добри људи, да не лажу, да не краду, да не желе ништа туђе, да не чине другима оно што не би желели да ко учини њима. О томе се старај и тако ћеш истински угодити Богу, и Бог ће ти у свему бити помоћник.
