Прве године Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине прошле су у успостављању администрације и попису становништва. Покушај мобилизације регрута имало је за последицу велики устанак Срба у Кривошијама изнад Боке Которске 1882. године. Босна и Херцеговина је стављена под управу Заједничког министра финансија Двојне монархије, а унутар Аустроугарске имала је статус сличан колонијалном. Све мере напретка у области управе и комуникација биле су повезане са експлоатисањем њених природних богастава. Срби су и даље давали трећину прихода земљопоседницама, а држави плаћали десетину. Према пописима које су спроводиле Аустроугарске власти Срби су у Босни и Херцеговини чинили већину. Претежно сеоска популација била је бројнија, а предузимљивији трговачки слој у односу на муслимане и Хрвате омогућио је напредак српске заједнице. Снажни културни и економски центри српског грађанства постали су Сарајево, Бања Лука и Мостар. Оснивана су бројна културна, певачка и просветна друштва која су чувала српску традицију и неговала националну свест. Редакције часописа "Зора", "Босанска вила", "Преглед" била су места где су се дружили и сарађивали најзначајнији представници Срба, Алекса Шантић, Петар Кочић, Јован Дучић, браћа Владимир и Светозар Ћоровић. Уз помоћ војвођанских Срба и српске владе настао је покрет за црквено-школску аутономију Срба. Иако су упућена три амандмана између 1896. и 1901. године српски народ није стекао аутономију. Бивши аустријски посланик у Србији, Бењамин Калај управљао је Босном и Херцеговином од 1882. до 1903. године. Да би сузбио утицај Срба насилно затвара и забрањује српска друштва и школе, ћирилицу потискује латиничним писмом. У склопу националне политике настојао је да створи тзв „босанску нацију" састављену од Срба, муслимана и Хрвата, све у циљу да овим регионалним називом одвоји Србе од своја два светионика слободе, Србије и Црне Горе. Након окупације у Босну и Херцеговину долази на хиљаде чиновника из Пољске, Чешке, Мађарске и Хрватске. Да би учврстили положај римокатолика отварају се и језуитски самостани. Иако у прво време забринути за свој положај, муслимански земљопоседници прихватају нову власт у којој је султан номинални суверен, али фактичку власт има Аустроугарска. Међу образованим муслиманима, свесним заједничке етничке и језичке традиције са Србима јавља се слој просрпских интелектуалаца. Њихов предводник постао је Осман Ђикић уредник "Гајрета" часописа истоименог муслиманског друштва. Дунавска монархија прогласила је анексију 5. октобра 1908. године чиме је у међународним оквирима настала „анексиона криза". Правни основ за овај политички циљ пронађен је у политичким превирањима која су наступила у Османској империји „младотурском револуцијом". Велике силе, у првом реду Русија доведене су пред свршен чин. Народно нерасположење у Србији и Црној Гори достигло је тачку кључања. Само обазривом спољном политиком Краљевина Србија није ушла у рат са Аустроугарском. На крају на наговор Русије, Србија је признала анексију Босне и Херцеговине 31. марта 1909. године. Тегобан живот, поготово након анексије, утицала је код млађих образованих људи на стварање организација које су имале задатак да Босну и Херцеговину ослободе аустроугарске стеге. Године 1910. створена је „Млада Босна", организација која је окупљала ђаке и студенте, Србе и мањи део муслимана и Хрвата шире југословенске оријентације. Главни идеолог организације био је Владимир Гаћиновић. Неуспели атентат једног од чланова организације Богдана Жерајића на управника Босне и Херцеговине, политички притисак на православно становништво привлачило је у окриље организације све више чланова. Један од њих Гаврило Принцип, 28. јуна 1914. године извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је Хабзбуршкој монархији послужило као повод да Србији објави рат. О свим овим темама и догађајима српске историје у емисији Час историје говоре историчари др Ања Николић са Балканолошког института САНУ и Небојша Дамњановић.
Уторак, 1. јул 2025. од 20:30 часова.
