Свети мученик Јустин Философ
Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.
Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст
Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: "Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?" - одговори свети Јустин: "Не мислимо него знамо". После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.
Преподобни Агапит Печерски
Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.
Свети Јустин Поповић
Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци... Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару.
Анувије, још три тамне нићи,
Па ћеш Бoгy на истину поћи:
Кажи нама слово полезное! —
Три га старца питаху утроје.
Анувије одзбори старцима:
— Изложен сам био гоњењима
За Крст часни и за веру праву.
Хтедох дати за Господа главу.
Но Господ ме од тога одврати
мученички венац не хте дати.
Никад земно од Бога не тражи
Сваким добром Господ ме ублажи.
Светли ми се ангели јављаху.
Небесну ми храну доношаху.
Што год просих, од Бога получих,
Многе тајне видех и докучих.
Видех небо и ангелске лике,
Апостоле, свеце, мученике,
Лик небесни свети и радосни,
И Рај чудни, чудни и сладосни.
Видех Пак'о и муке грешничке,
И све тамне војске сатанинске.
Лаж на уста никад не изрекох.
Од свих сласти земних се одрекох.
Христов лик ми више сунца сија
Прост'те старци, грешног Анувија!
РАСУЂИВАЊЕ
Нико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа, Хосиф Флавије, рабин и научник, који је живео крајем I столећа. Он пише: „У то време живео је Исус, муж мудри, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела — учитељ људи који су примали истину c радошћу. Он је привукао к себи много следбеника, како из Јудеја, тако и из Грка. Он је био Христос. Па и после тога, када је Пилат, по достави наших најзнатнијих људи, осудио Њега на крсну смрт, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан, како су божествени пророци предсказали o тим и многим другим делима, која се на Њега односе. И секта хришћана, тако по Њему назвата, постоји до дана данашњега."
Тако је записао човек неверујући у Христа, но научник слободан од пристрасности и злобе.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:
1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.
БЕСЕДА
о томе шта је почетак
Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.