После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије произнео је беседу над одром новопрестављене слушкиње Божје Ане у којој је, поред осталог, рекао:

„Често се дешава да заборавимо на то да нам ваља отићи из овога света и да се ваља срести са Оним који је апсолутна Љубав, који Нас је из небића привео у биће, који Нам је дао све што нам је потребно, па и самога Себе. Често заборављамо на оно што су оци и подвижници сматрали једном од највећих врлина: заборавимо на то да треба да се сећамо краја, да се сећамо смрти. Не због тога да бисмо је се плашили, иако и то постоји неретко код свакога од нас, не због тога да бисмо били фрустрирани том чињеницом, него због тога, као што су сведочили свети оци, треба да се сећамо смрти, што када знамо да ћемо отићи у сусрет Ономе који је апсолутна љубав, а за њом чезнемо, онда нам и свакодневница постаје одговорнија. Онда мање трошимо времена на безначајно и трудимо се да постављамо приоритете у свом животу. Трудимо се да нам важност наше бриге буде усмерена на оно што је претежније, више од онога што је мање претежно, знајући да када се бринемо о најважнијем, и оно што је мање важно, бива том чињеницом регулисано. А постоје и они који из разних разлога, одлазак из овога света, то је смрт, желе да сакрију, да је потисну, бирајући да живе као да тај момент не постоји. Или пак, дешава се и то, да мислимо да има времена, да можемо живети опуштено, да можемо живети неодговорно, јер има времена до краја живота, има времена до момента смрти, те има и времена да се променимо. Једно је сигурно, да свако ко се родио, тај умире. И још је једно сигурно, да када ће бити тај тренутак, нико од нас не зна. И да ту логика људска не важи, да ли ће неко ко је замислио да треба да живи, рецимо, сто година, доћи до тог тренутка, или ће отићи изненада. По правилу је то из перспективе нас, људи, изненада. А по правилу је то у логици Божјој баш онда када треба. Господ свакога од нас позива у тренутку када је тај тренутак најбољи за нас, тако верујемо. Дакле, није уопште питање да ли ћемо, и дилема за нас, отићи из овога света, него је питање да ли постоји неко ко нам може одговорити на најдубљу нашу потребу, на најдубљу тајну, тајну живота, то јест тајну гроба. Да ли је то последњи тренутак наше егзистенције, после којег нема ништа више, или је истина оно што је нама откривено у Цркви Христовој, оно што нам је Господ открио?"

Патријарху српском Порфирију саслуживали су на опелу Високопреосвећени Митрополит бачки г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи: ваљевски г. Исихије, шабачки г. Јеротеј, мохачки г. Дамаскин, британско-ирски г. Нектарије и јенопољски г. Никон, многобројно монаштво и свештенство Српске Православне Цркве.