Епархија будимљанско-никшићкаРечима архипастирске беседе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о светлој личности и делу Владика Атанасија, чије упокојење је одјекнуло широм православне васељене.
„Он је био човек васељенске ширине духа, познат свим Божјим Црквама на планети као велики теолог и изузетна личност, светла личност и можемо слободно рећи да се такви људи рађају, можда, једном у веку. Епископ Атанасије је понос наше Цркве и српског богословља, као теолог међу савременим, великим теолозима посебно истакнут као теолог нарочит и посебан, онај који носи јеванђељско, апостолско и светоотачко предање, који је био живо, ходеће Јеванђеље и просветљени ум Цркве Божје. Његова мисао је била светла, хитра, блистава, проницљива, оштра и реч његова је таква била“, казао је Владика.
Као ученик блаженопочившег Владика Атанасија посведочио је да је био и редак професор богословља, огромног капацитета, ширине, велики, харизматичан педагог, свештенослужитељ и духовник, уједно, непревазиђен васпитач.
„Мало оштар, али, то је била његова спољашњост, а срца веома саосећајног, склон врло често сузама, веома благ, снисходљив, али, његова оштрина је била педагошка, јер је хтeо да младе нараштаје изграђује да буду људи отресити, кад је тешко немој много да се жалиш, немој да клонеш и кажи отворено шта имаш, треба да будеш слободан да кажеш. Као што Господ позива Јова да буде слободан човек и он је желeо да ослободи људе, да буду слободне личности, јер ће једино тако бити корисни свом народу и својој Цркви“, навео је Епископ Јоаникије.
Оценио је да су заслуге Епископа захумско-херговачког Атанасија огромне на пољу наше писмености, богословских његових дела и остварења.
„Немамо ми више теолога таквог великог знања, који су уронили у светоотачко предање, даће Бог да их буде. После Светог Владике Николаја имамо Владику Амфилохија и Владику Атанасија. А они су били нераздвојни још од младих дана, од београдске Богословије, као браћа и много више од тога. Знао је понекад да критикује Амфилохија, али то је била братска слобода и лепа шала међу браћом, а Амфилохије је његову критику доживљавао као братску љубав и неизрециву везу између њих двојице. Увек му је било милије чути како га Атанасије критикује за нешто и ту су се показивали као људи апофатичке теологије“, рекао је Владика, додавши да је Атанасије Амфилохију велики ослонац био у свему, те да не можемо да их замислимо једног без другога.
С тога није чудно, мишљења је Владика Јоаникије, што, ускоро, после Амфилохијеве кончине оде и Атанасије, одоше, заправо, заједно.
„Осим овога што рекосмо о васељенском карактеру и ширини његовог духа, треба да се сетимо колико је љубио свој српски народ, ишао стопама његових страдања још од младих дана, кад га знамо као јеромонаха Атанасија. Први апел о Косову и Метохији властима Србије и ондашње несрећне Југославије, која није хтела да обрати пажњу на Косово, је писао Владика Атанасије, а подржало га је у почетку 30-ак свештеника; касније, његова невелика књига „Од Косова до Јадовна“, у којој су побројана места српског страдања, коју је проширивао, па књига о Јасеновцу, па његови непрестани одлaсци на Косово. Није било ниједног Србина који боље зна Косово и Метохију, светиње, топониме, географију, реке, предања и памћење косовских Срба“, беседио је Епископ Јоаникије.
Указао је и на то да је Владика Атанасије био ослонац народу у Херцеговини када је Херцеговина страдала од усташа и муслимана у последњем рату.
„Ишао је голорук на фронт да храбри војнике; његова улога је огромна, јер није било ни међу генералима и официрима човека који може да улије дух храбрости народу у Херцеговини, као што је Атанасије. Сећамо се и колико се жртвовао да у том времену помогне народу, сиротињи, сирочадима, колико је камиона брашна утоварио и истоварио. Због тога је волeо омладину у Никшићу, јер су му увек помагали када је долазила помоћ и ту је преузимали“, подсетио је Владика.
Истакао је да је Епископ Атанасије представљао савест наше Цркве.
„Као што је раније његов духовни отац, кога је он много волeо и око чијих дела је највише учинио да се штампају, Отац Јустин био савест Српске Цркве у комунистичко време, тако је у ово наше време, које је такође било веома тешко и сложено, Епископ Атанасије био савест Цркве и народа. Његова реч је погађала истину, а истина често боли. Зато је имао и тешкоћа, нарочито са властима, од оних комунистичких власти, па све до најновијих“.
„А када смо овде имали тешкоће са властима у Црној Гори, он је дао велику подршку нашем свештенству и народу, Митрополиту Амфилохију и нама епископима у Црној Гори да одбранимо Светиње“, рекао је Преосвећени Владика, нагласивши да је Епископ Атанасије познавао карактер српског народа, којег није идеализовао.
„Врло често критиковао, али га је волeо од свега срца, одушевљавао се кад неко од нас пројави врлину, било ко. Велики познавалац духовних вредности које смо одњеговали кроз нашу историју, а посебно косовско-метохијског предања, које је срж наше духовности и наше народне идеје, дубина која нас везује за све друге истинске вредности“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије.
По његовим речима, упокојење Владике Атанасија је велики губитак и тек ћемо у данима и годинама које долазе то увидети.
„Велики губитак, али је и велики добитак на Небу и благодарни смо Богу што га је дао нашем народу таквог, непоновљивог, јединственог, човека светле мисли, светлог ума, светлог карактера, дубоког осећања, велике љубави и жртве. Нека му је покој души и да се увек сећамо његовог светлог лика и његових дела“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
