ТВ ХрамРано је остао без родитеља, а о њему је од треће године бринула тетка. Школовао се у Тузли и Београду, а после завршене Богословије у Сарајеву 1936. године уписао је Богословски факултет у Београду, који је завршио 1942. године.
Током Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Након тешке болести, од које је оболео 1944. године, опоравио се у манастиру Вујну. Замонашен је 1948. године у манастиру Благовештењу у Овчарско-кабларској клисури, добивши монашко име Павле.
За епископа рашко-призренског изабран је 1957. године. Више од три деценије провео је на Косову и Метохији, где се неуморно старао о светињама, свештенству, монаштву и српском народу, посебно у временима великих страдања и притисака.
За патријарха српског изабран је 1. децембра 1990. године. На челу Српске Православне Цркве остао је до свог упокојења 15. новембра 2009. године.
Патријарх Павле оставио је дубок траг и као богослов и писац. Био је председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, а учествовао је и у припреми богослужбених књига. Аутор је и дела „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“, као и монографије о манастиру Девич. Посебно је заслужан за објављивање капиталног зборника „Задужбине Косова“. За допринос богословској науци Богословски факултет СПЦ доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.
У тешким годинама ратова на простору бивше Југославије и НАТО агресије на Србију, патријарх Павле се залагао за мир, правду и очување живота и достојанства свих људи.
Његов живот остао је упамћен пре свега по смирењу, скромности, молитви и сведочењу вере. И данас, готово две деценије после његовог упокојења, његове речи и животни пример остају снажно присутни у сећању верног народа.
Блаженопочивши патријарх Павле упокојио се 15. новембра 2009. године у Београду и сахрањен је у манастиру Раковица.
Вечан му спомен и Царство Небеско!
