Не сањам. Будан сам. А као да сам до мало пре нешто магловито чак малчице и сањао. Будан сам, пробуђен чудним звуцима од доле. Неко упорно и врло прецизно претура по свим оним великим црним кесама за ђубре, које у петак бацих у два контејнера испред моје зграде. Петак је био један у низу оних дана када сам празнио и рашчишћавао стан покојних родитеља.
А то што се дешавало, и дешава, баш сада, испред моје зграде, јесте разлог зашто у ово недоба узех телефон, и налакћен у кревету куцкам. Куцкам јер ми једна сцена од мало пре, од доле, испред контејнера, не дâ мира. А ничег нема случајног. То одавно знам и примам те поруке смерно и са благодарношћу. А већ устадох и отидох до прозора да викнем ономе или онима доле: „Тише мало, молим вас“. Богу хвала, па не викнух! А и како бих, пред оним што се, баш тада, под мојим прозорима дешавало?
У ово још непробуђено јулско јутро, ја сам благодаран Богу што ме на овако сценски пластичан начин припрема за данашњу проповед. Да, баш тако!
Како, чиме и зашто? Вероватно јер жели да ми очи и главе, али и очи душе буду вазда отворене и да уочим нешто велико, да велико чак и међу најситнијим и најбезначајнијим дешавањима, управо тамо где неко не би видео ни мајушно зрно неког помена вредног збивања. А оно што мало пре видех и доживех, вредно је да се над тим барем мало застане. Застане и замисли. Али кренимо редом, од почетка. А почетак, па наравно, почетак је увек у Слову, у Речи Божијој, јер: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог (Јн. 1,1).
Елем, данашњи одељак из Јеванђеља по Матеју (Матеј 14, 14-22), о којем ћу, Боже здравља, проповедати, јесте онај чудесан догађај када Господ Христос храни пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Немогуће? Могуће!!! Чудо? Да, али само површински гледано, из ограничене визуре нашег људског умовања. Али Богу, Богу је увек све могуће. А Христос, Који увек све чини у сагласности са Оцем, јер: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30), Христос је пре умножавања и дељења хране учинио нешто веома важно, нешто што никада није пропуштао.
Христос је, пре него што је заповедио ученицима да поделе то што се има присутном народу, народу који се разместио око пропланка где је до мало пре Он проповедао, Христос је ПРВО ЗАБЛАГОДАРИО ОЦУ, дакле – ОН СЕ ПРВО ПОМОЛИО, и тек онда су ученици почели да деле храну народу! И чудо није у томе да су сви, али сви, јели, јер они су већ били истински нахрањени већ самом Христовом речју, чудо је да су сакупили 12 пуних котарица остатака и то сачували. Требаће. За касније.
А доле, у контејнерима испред моје зграде, између тих мојих силних врећа за ђубре, један наш мало гаравији суграђанин је, претурајући по црним врећама за ђубре, спазио између њих и једну велику кутију у коју се пакују пице. Узео је ту кутију, отворио и зинуо… У кутији, у коју може да стане 8 кришки велике округле пице, он је затекао ШЕСТ нетакнутих, свежих и две ТЕК МАЛО С КРАЈА ЗАГРИЖЕНЕ кришке. Вероватно тек који сат пре тог открића свеже бачена, а свакако и те вечери свеже припремљена пица, као нешто што некоме више није ни потребно, а ни привлачно.
Е, сада тек почиње драма! Наш гарави суграђанин, видевши свежу, велику и скоро нетакнуту пицу, гласно је рекао: – Оооооо, види, види… А онда је погледао у небо, лепо се прекрстио и гласно рекао, гласно да сам и ја на прозору са трећега спрата лепо чуо: – Хвала Ти Боже, ја ово нисам очекивао, а Ти ме частиш!
Лепо је онда сео крај контејнера и почео да се слади. Једно, друго, треће, четврто парче… На половини четвртог је стао, и лепо, са пажњом вратио пола парчета назад, још пажљивије затворио кутију и скоро побожно је ставио у своју велику ташну!
Да могу, ја бих њега, тог мог незнаног тамнопутог суграђанина, позвао да он данас проповеда. Јер он је уистину и проповедао тим свечаним и светим чином поштовања хране. Бачене, али добре и свеже хране. Баченог ХЛЕБА НАШЕГ НАСУШНОГ!
Дакле, у нашем односу према ономе што Бог несебично даје, а ми или одбијамо, или чак и бацамо, крије се темељ свих наших проблема. И наравно да нико неће позвати на блокаду улице у којој је неко обесно (а и како би могао другачије?) бацио пуну кутију са 8 кришки велике округле пице, од којих су само два била тек начета! А требало би и ову и сваку другу улицу блокирати, и у овом и у свим осталим градовима и државама Божјег земаљског шара! Јер колико ли је синоћ и ноћас, у контејнерима пред мојом зградом, и пред другим зградама овог и других градова и земаља, било бачених, а неначетих пица, векни хлеба, шницли, колача, комада неке слављеничке торте и томе слично? Све док не кренемо од одјека Јеванђеља у нама самима, тешко да ће нам ико икада, са ма које стране, помоћи! Све док се испред контејнера буду „неки неприметни људи“ захваљивали Богу јер их ОН неочекивано части, а ОН и те како части и све нас, свакога дана и сата, али ми окати слепци без очију срца то нити осећамо, а и не примећујемо. И све док она бројнија група света (а ми, ми ти бројнији, ми смо тај свет, а заправо несвет, тај полу-свет, како често називамо друге око себе, не познавајући ни њих ни себе) не престане да се тако накарадно и изопачено понаша према ХЛЕБУ НАШЕМ НАСУШНОМ, нама спаса нема!
Али чудима никада краја! Наш мало гаравији суграђанин, а тако беле и чисте душе, ПРВО је узео оне две ТЕК ЗАГРИЖЕНЕ кришке, па је тек онда прешао на оне недирнуте. Без имало гађења!
Колико смо ми далеко од њега, од нашег мало гаравијег суграђанина? Јако, јако далеко! И колико ли је он овога јутра, а јесте јутро јер је већ пола пет, колико је он ближи Христу и данашњем Јеванђељу!!! Он, који можда никада није ни прочитао, а можда ни чуо о том јеванђелском умножавању хране.
Хране увек има. Има је и довољно, има је и у изобиљу, АЛИ САМО АКО ЈОЈ ПРИЛАЗИМО КАО СВЕТИЊИ, СА БЛАГОДАРНОШЋУ БОГУ!
Хвала нашем мало тамнопутијем суграђанину што ми је, и то баш много, не тек помогао, већ у целини саставио, а чином својим и произнео моју данашњу проповед. Богу хвала, пре свега, што ми је кроз тог непознатог суграђанина послао тако важну и поуку и поруку!
Само да Господ дâ да ми преостала два сата спавања буду довољна. Већ је пола пет, а у пола седам треба устати… АМИН!
Са благодарношћу Кинонији, порталу при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке.
