После прочитаног еванђелског зачала пригодном беседом, обратио се верном народу Владика Никон и рекао:
„Читајући књигу Постања, видимо како Бог ствара живот и како га ствара постепено, у савршеном поретку и мудрости, да би као круну свога стварања створио човека. Није тешко закључити из ових стихова да је живот створен са великим промислом, љубављу, силом и енергијом. За живот човека било је потребно да постоји све: и светлост и тама, и звезде и сунце, и земља, и све оно што чини да овај свет буде место живота и одржања. Зато као круну свог стварања, Бог је створио човека, који је требао да буде господар читаве васељене. Замислимо само каква је лепота и величина у човеку и у целом космосу који га окружује, али тај човек се одриче Господа и извора живота и бива истеран из раја. Ипак, треба поменути и његов подвиг после пада: Адам се каје, горко рида и његово покајање доноси плодове све до доласка Господњег. Његове сузе биле су као добра, тихa киша која роси земљу и буди свако семе да донесе род. Данас опет слушамо о сузама. Видимо како Господ плаче пред гробом Лазаревим, али не плаче за Лазаром, него због смрти која је завладала светом. Он плаче над читавим људским родом. Док људи плачу једни за другима, Господ плаче за све нас, јер је смрт постала тиранин овога света. Свети Јефрем Сирин у једном свом тумачењу истиче дубину овог догађаја: и Марта и Марија, свака на свој начин, исповедају истину да би, да је Христос био присутан, њихов брат живео. Оне тиме сведоче да тамо где је Христос, тамо смрти нема. Зато Господ плаче, и тиме показује своју истинску људску природу. У тим сузама открива се Његово човекољубље, Његова блискост са нама и Његово састрадавање са људским родом. Јеванђеље сведочи да је Господ плакао и у Гетсиманском врту, и над Јерусалимом, и данас пред гробом Лазаревим. Његове сузе нису слабост, него сила љубави која спасава свет. Данас живимо у времену у коме се о животу све мање говори, а о економији све више. Вредност човека се често потискује, а заборавља се да је сваки човек непоновљив и драгоцен, јер у себи носи лик Христов. Зато је сваки наш дан прилика да се подвизавамо, да чувамо тај лик у себи и да помажемо ближњима. После свих ових суза долази Крст, а после Крста – Васкрсење. Управо тај Крст, и крв проливена на њему, опраће све грехе људске и дати човеку заједницу са Богом и живот вечни. Сузе су велики дар човеку, да би могао да саосећа, да воли и да пожели добро другоме. Дaо Бог да их изливамо у покајању, јер су оне велики духовни дар”, истакао је Владика Никон у својој беседи.
Након Литургије, владика Никон и свештено братство храма одржали су помен блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у старом делу крипте, а присуствовали су министар културе г. Никола Селаковић, породица, прислужитељи, чтечеви блаженопочившег Патријарха, као и благочестиви верни народ.
извор: Храм Светог Саве
