У српском народу постоји једна узречица коју ћемо често чути, поготово код старијих људи. Она гласи: Здравље је најпрече!
Ова узречица је потпуно тачна уколико је прецизирамо и тачно одредимо о којој врсти здравља је конкретно реч. Наиме, већина људи која помиње ту реченицу мисли искључиво на телесно здравље, које је, сложићемо се, несумњиво веома важно. Та врста здравља нам омогућава квалитетан живот и несметано обављање животних активности, те као таква представља Божји дар који треба пажљиво чувати и неговати. Но спољашње, телесно здравље, колико год да је битно и неопходно, има свој „рок трајања“ – оно ће нас пре или касније напустити. У крајњем случају, сам овоземаљски живот има своја физичка ограничења, која ће једном ставити тачку телесном здрављу чак и најздравијег човека на свету. Постоји, међутим, једно здравље које нема временска ограничења и које је убедљиво најважније. Реч је о духовном здрављу односно здрављу наше душе. Ако се за постизање телесног здравља константно боримо све до гроба, онда за духовно здравље (које треба разликовати од душевног) треба да се боримо још интензивније, будући да оно траје и после гроба јер је душа бесмртна. То значи да је стицање духовног здравља наш приоритени задатак и на тој врсти здравља се у пуноћи испуњава узречица: Здравље је најпрече!
У чему се огледају здравље и болест душе? Најједноставније речено, здрава душа је украшена врлинама и све њене силе дејствују правилно, а болесна душа је наружена грехом и пороцима, а њене силе су извитоперене и дејствују неправилно. Стога је логика достизања духовног здравља сасвим једноставна и своди се на држање природног, врлинског начина живота, а уклањање од противприродног, грешног, порочног. Циљ таквог делања није да постанемо морални људи, већ Божји људи (сетимо се овом приликом антологијских речи нашег светог патријарха Павла: Будимо људи!). Уколико, међутим, одлучимо да идемо супротним путем, односно да нарушавамо заповести Божје и да живимо у греху, онда ћемо само имати име да смо живи, а бићемо мртви (Отк. 3, 1) – јер иако је душа бесмртна (по благодати Божјој), постоји и својеврсна смрт душе, а то је њено помрачење грехом, што је лишава истинске заједнице са Богом ако у том стању остане вечно.
Упутна је на овом месту мисао великог светитеља Цркве, Светог Григорија Паламе, који у једној беседи на празник Ваведења Пресвете Богородице, у вези са тајном сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу, каже да је „Богу, уистину, немогуће само једно, а то је да се присаједини нечистом пре него што се оно очисти“. У другој беседи на исти празник, светитељ наводи да „није, међутим, могуће постати уистину близак Богу уколико се не очистимо […]“. Речи упозоравајуће и јасне, које нам дају до знања колико је од суштинске важности да се очистимо од греховне нечистоте и да стекнемо духовно здравље што пре. А то не можемо постићи без Божје помоћи и без нашег сопственог труда.
У свему наведеном кључно питање је наш сусрет са Богом у вечности – они чија је душа здрава тај сусрет ће доживети као вечну светлост, а они чија је душа болесна ће га доживети као вечну таму. Искористимо овом приликом једну природну аналогију да бисмо објаснили како то некоме сусрет са Богом који је Светлост може бити тама. У нашем створеном свету главни симбол светлости је Сунце, које осветљава и греје све људе, без разлике. Ипак, не осећамо сви на исти начин његове зраке, који код здравих очију изазивају угодан осећај, док код нездравих изазивају непријатност и бол.
Духовно здравље, међутим, итекако има важност и у овом свету, а не само вечности у коју ћемо сви ући једног дана. Наиме, управо је духовно здравље основа за стицање телесног здравља и унутрашњег мира, радости и спокоја, ка коме толико људи тежи у овом животу. Или, речено на други начин, духовна оболелост се директно рефлектује како на појаву телесних обољења, тако и на унутрашњи немир и тескобу. Колико је само случајева да су се људи телесно разболели и страдали од такозваних психосоматских болести зато што им је душа претходно оболела од гордости, самољубља, злопамћења, зависти, славољубља? Колико је случајева директног утицаја духовне оболелости на угрожавање телесног састава, преко грехова какви су опијање, наркоманија и блуд? Колико је случајева да су „оци јели кисело грожђе, а деци трнули зуби“ (Јез. 18, 2), па су се због грехова предака на потомцима до трећег и четвртог колена пројављивале разне телесне бољке? Такви случајеви су колико чести толико и опомињући, и јасно говоре о преимућству духовног здравља над телесним, али и о њиховој међусобној вези.
Чистоћа је пола здравља – друга је узречица коју ћемо овом приликом навести. Њу имамо прилику да чујемо нешто ређе, и то углавном у лекарским круговима. Она је, такође, тачна, и то не само када је тело у питању, него и када је реч о души. Већ смо навели да је духовна прљавштина грех, који је својеврсни паразит који загађује и трује наше унутрашње биће. Уколико се тај паразит не уклони са душе, временом узрокује духовну болест која што дуже траје, теже је излечива. Посебно је тешко излечиво стање када се човек навикне на грех у мери да он постане његова друга природа – тада већ не говоримо само о почињеном греху, већ о страсти која се укоренила у човеку и прилепила му за душу. Речено медицинским речником, уколико човек неки грех тек повремено учини, онда је у питању акутно стање, а уколико одређени грех чини редовно дуже времена, у питању је хронично стање болести душе. А уколико је човек поробљен грехом, у мери да му је постао друга природа, онда је реч о терминалном стању духовне болести.
Колико год да је потреба за чистоћом очигледна када је тело у питању, тим пре треба да буде изражена када је у питању душа. Ако код тела сигнал за чишћење даје додир са прљавштином, изглед коже, непријатан мирис…, код душе сигнал даје савест, која је нелажни учитељ кога редовно треба слушати. Сваки човек има савест, био он верујући или неверујући – она је први и основни васпитач душе. Уколико глас савести није довољно чујан, то је онда симптом озбиљне духовне болести, а уколико је којим случајем савест спаљена (ср. 1Тим. 4, 2), те уопште не даје сигнал потребе за очишћењем душе од греха, онда је то тешко духовно стање из ког човека може извући само Господ Бог, ванредном интервенцијом. А такве „хируршке“ интервенције свише умеју итекако да буду болне…
Уколико је, како каже узречица, „чистоћа пола здравља“, где је онда друга половина? За тело је то јасно, но где је, фигуративно речено, „друга половина“ здравља када је реч о души? Она се налази у дејству енергије Божје, која се усељава у човека постојано када се он довољно потруди да се очисти од греха и обрати на пут држања заповести Божјих. Заправо, она прва половина, везана за наш труд око очишћење душе, само је предуслов да задобијемо ову другу, главну „половину“, и тако постанемо целовити људи у правом смислу те речи. Ако је „прва половина“ наш труд да се очистимо од греховне прљавштине, „друга половина“ је Божанска благодат која је награда за наш труд и која нас чини људима истински здравим, освећеним и просвећеним, баш онаквим какви и треба да будемо. Постизање таквог благодатног стања је главни циљ човековог живота – човек је заправо и створен за циљем да постојано задобије благодат Божју и да као такав уђе у вечност. Ко то постигне, успешан је, макар у овом свету био бескућник и ништа друго не постигао; ко то не постигне, неуспешан је и духовно гледано је пука сиротиња, макар задобио сва блага и почасти које овај свет даје.
Циљ задобијања благодати Божје се постиже својеврсним „духовним третманом“ који се одиграва у оквиру највећег Лечилишта на свету – Цркве – у којој је могуће исцелити сваку духовну болест, немоћ и рану. У „третману“ тог Лечилишта први корак су покајање и исповест, које треба да прати свест о томе да је наша душа у мањој или већој мери оболела од греха и да греховне ране можемо да излечимо само у окриљу подвижничко-литургијског окриља Цркве.
Покајање као потреба за очишћењем и променом живота
Господ наш Исус Христос је започео своју овоземаљску мисију речима: Покајте се, јер се приближило Царство небеско!, а идентичне речи претходно упућује његов Претеча и Крститељ (ср. Мт. 3, 2; 4, 17). То значи да покајање има посебну важност за свенас без изузетка и да га морамо разумети на прави начин.
Нажалост, већина хришћана данас реч „покајање“ разуме на површан начин, а један солидан број чак сматра да му никакво покајање није ни потребно. Наиме, код покајања није реч само о томе да нам је жао што смо учинили неки грех – то је почетак покајног процеса, који је несумњиво важан и потребан, али ни из близа није довољан. Право покајање је оно што изворна реч и значи – преумљење – што значи стицање потпуно новог начина размишљања и делања. Другим речима: покајање је духовни преокрет. За ту врсту главног животног преокрета никада није касно док год смо живи, а свакако је препоручљиво почети га што раније, јер нико од нас не зна када ће прећи у вечност. Судићу ти у чему те затекнем – опомињуће су речи које увек треба имати на уму.
Илуструјмо поменути преокрет на једном једноставном примеру, адекватном за наше време у коме су се масовно умножили неки пороци. Када човек којим влада коцкарска страст у једном тренутку постане свестан да то што иде у кладионице прави проблем његовом животу, да му узима солидан део енергије, да га чини напетим и нервозним зависником, да му угрожава породичне односе…, биће му жао због таквог стања, уколико је иоле при памети. Ипак, да би се избавио од порока који га трује и уништава му живот, потребна је и чврста одлука да са старим понашањем прекине по сваку цену. То у пракси значи заобилажење порочних места у широком луку и одсецање сваког односа са друштвом са којим се одлазило у кладионице (по речима Господњим: Ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе… (Мт. 5, 20)), као и прекид било какве мислене везе са коцкарским грехом (опет, по Господњим речима: Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе… (Мт. 5, 29)). Истовремено, делатно покајање захтева и да се чини нешто сасвим супротно од претходног греховног живота: у конкретном случају, да се убудуће живи искључиво тако што ће се зарађивати од труда сопствених руку и од стеченог знања примењеног у благословеним пословима (коцка и клађење то свакако нису). То би био правилан и целовит приступ: после свести о учињеном греху следи пресецање његовог даљег чињења и постављење сасвим нових, врлинских навика. У почетку је апсолутно неопходно да човек једноставно бежи од греха, све док се, кроз молитву, пост, богомислије… дубље не сусретне са Христом и не заволи га свим својим срцем. Када се то догоди, он неће више морати да бежи од греха – грех ће бежати од њега. Јер ми и јесмо у греху зато што нисмо довољно Христови и не припадамо му свим својим бићем, него смо духовно располућене и умно разбијене личности. Као таквима, не треба нам дубинска психоанализа, већ дубинска психосинтеза.
Покајање је, дакле, први корак у лечењу душе, који, суштински гледано, треба да нас упути од греха ка Христу. Посебан проблем на овом путу јесте уколико је неки грех прешао у навику и тако постао страст – у том случају се дешава да се он изнова понавља, поготово уколико покајање није довољно дубоко. Идеално стање је да се грех сасече у корену и да се више не понавља, но слабост људске природе је таква да се понављања дешавају. У том смислу, наш хришћански живот се састоји од „корачања“ на духовном путу на коме устајемо, падамо, поново устајемо, чистимо се… при чему покајање треба да буде наш непрекидни сапутник, док год смо живи. Оно што је важно јесте да падови током корачања буду што слабији, ређи и мање болни, да се не сапињемо увек о исти камен (то раде само будале), а да покајање буде што дубље и интензивније. И да никад не заборавимо да је током тог пута све време уз нас Онај који је Пут, Истина и Живот, и који жарко жели да нас на крају уведе у обећану радост(ср. Јн. 14, 6; Мт. 25, 21). Све што Он од нас тражи је труд да му будемо верни, а да се покајемо и поправимо ако погрешимо.
Као што се покајање често схвата површно, тако се и грех углавном разумева моралистички. Он у својој суштини, међутим, није морални преступ, већ погрешно усмерење наше воље односно усмеравање нашег бића на страну која води ка странпутици и удаљава нас од Бога, који је циљ и смисао нашег живота. Грех се дешава увек када чинимо нешто што није у складу са вољом Божјом. У свом изворном значењу, превод речи „грех“ би био управо промашај – другим речима, чим омашимо оно што је по Божијој вољи, налазимо се у (по)грешном стању које што пре треба исправити.
Грех је заправо енергија која није добро усмерена и којој је неопходно преусмерење. Примера ради, човек који болује од мржње према другим људима треба ту енергију да преусмери у мржњу према злу које примећује у себи; човек који вапи за пролазном људском славом треба ту енергију да преусмери у тежњу ка слави непролазној, вечној, слави Царства Божјег; човек који стално размишља шта ће људи рећи о њему и како да привуче њихову пажњу треба да преусмери ту енергију у труд да привуче пажњу Божју и да Њему угоди. Енергију греха, дакле, треба преобразити у енергију врлине. То често неће бити лак задатак, а да бисмо у томе успели, неопходно је да имамо духовно руковођење оних који су опитни на духовном борбеном пољу.
Када смо били деца, руководили су нас родитељи и саветовали да чинимо оно што је добро, а да избегавамо оно што је лоше, а када смо одрасли, тада нас Црква, као брижна духовна мати, саветује и усмерава како да живимо. Уколико је послушамо, очуваћемо чистоћу душе, а уколико паднемо у грех, она ће нас дочекати ако дођемо са покајањем да се у њеном наручју очистимо. Када телесна мајка своје дете увек чека раширених руку, поготово када у њеном загрљају заплаче за нешто лоше што је учињено, колико год пута да се то деси, колико ће тек наша духовна Мајка Црква имати љубави и стрпљења према нама? Овде долазимо до теме која се природно надовезује на процес покајања, а то је исповест пред свештеником – духовним лекаром, који ће нас саслушати, очистити духовну рану и прописати нам адекватну „терапију“ која ће временом, уколико је примењујемо, донети здравље нашој души.
Припрема за исповест
Нема човека да живи, а да не греши, каже се у једној црквеној молитви. То, међутим, морамо схватити на прави начин: као потребу да се од греха што темељније чистимо, да грех убудуће што ређе понављамо, а да тешке грехе не понављамо уопште пошто их исповедимо. Када овакву свест о потреби очишћења задобијемо, а потом принесемо делатно покајање, време је и да се припремимо за исповест и да потражимо искусног свештеника. Да кренемо, стога, од припреме за исповест.
За исповест је увек потребна припрема, будући да је (подвуцимо то још једном) исповест терапеутски поступак који треба да чисти и лечи ране наше душе, да се не би загнојиле, усмрделе и, не дај Боже, као такве биле пренете у вечност, када више неће моћи да се залече. У том смислу, припремајући се за исповест, треба да имамо у виду да свештеник није полицијски службеник који ће нас испитивати ради доказивања некакве кривице, нити судија који изриче казну за утврђени преступ, већ лекар који пажљиво слуша каква је греховна рана на души, да би, у складу са тим, рану очистио, ставио мелем и привио јој завој, а потом пружио конкретну духовну терапију да ту рану даље сами третирамо. Овде је аналогија са медицином готово потпуна, при чему је свештеник само слуга Истинског Лекара душе и тела – Господа Исуса Христа. Стога је јако важно пронаћи свештеника који је духовно опитан, да би ране наше душе могао адекватно лечити.
Сваком свештенику треба указати дужно поштовање јер сваки (уколико је канонски и држи се праве вере) има благодат да врши свештенодејства. Ипак, није сваки свештеник и духовник, што је посебан дар, а делом захтева и искуство, те је препоручљиво пажљиво одабрати свештеника за исповест. То не значи, са друге стране, да треба бити претерано пробирљив у погледу тога где ћемо се исповедати јер на крају лако можемо остати неисповеђени. Наиме, често ће бити довољно да се обратимо нашем парохијском свештенику, коме је Црква поверила старање над одређеном парохијом. У случају да је он само „лекар опште праксе“, биће и то довољно да залечи већину рана наше душе, а за оне које су тешке и компликоване, даће нам „упут“ за даље односно послати код „лекара специјалисте“ који је духовно искуснији.
Сви смо у животу имали потребу да макар једанпут одемо на класичан лекарски преглед и знамо да је за некада пожељно, а некада неопходно имати припрему у виду лабораторијских анализа и свега што би помогло да што се прецизније одреди дијагноза и препише права терапија. Притом, подразумева се да смо на прегледу сами описивали наше здравствено стање, симптоме и све оно што смо сматрали да лекар треба да зна и што му олакшава посао и омогућава да одреди што бољу дијагнозу. Ако лекар има нешто додатно да пита, он ће питање и поставити, а ми ћемо искрено одговорити – на нашу сопствену корист.
Замислимо сада једну сасвим другачију сцену: да пацијент дође потпуно неприпремљен код лекара, да не донесе потребну документацију, а да на питање лекара о његовом здравственом стању, говори уопштено: да га можда нешто боли, да ни он сам није сигуран да ли га боли и где га боли и да, са друге стране, зна прецизно ко има коју бољку у породици, родбини, комшилику, те да је он (за разлику од њих) у принципу здрав и да има само свакодневне бољке. На питање зашто је дошао на преглед и узео термин који други чекају, пацијент одговара да је дошао да би испунио одређену форму годишњег доласка у ординацију. Коликог год бизарно изгледала та ситуација, управо се нешто слично свакодневно дешава у црквеном животу када је реч о исповести код многих.
Уколико бисмо направили анкету међу свештеницима и упитали их шта је најтеже у њиховом позиву, сасвим сигурно бисмо у већини случајева добили одговор да је најтежи део исповест. Али не због грешникâ-покајникâ односно оних који су спремни дошли на исповест и траже лека за своју душу, већ због (умишљених) „праведника“, који на исповест долазе или неспремни или да би се хвалили својим тобожњим духовним здрављем или да би причали о духовним болестима својих ближњих (или све заједно). А у случају када човек дође припремљен да се искрено исповеди, свештеник је потпуно растерећен и преостаје му само да пажљиво, уз умну молитву, саслуша оног ко је пред њим, пружи конкретан духовни савет и очита разрешну молитву за конкретне грехе који су исповеђени.
Најтежа ситуација за свештеника јесте када највећи део своје енергије треба да унесе у убеђивање верника да треба нешто конкретно и да се исповеди када је већ дошао на исповест, а да се притом не говори о гресима других. После само једног „истјазавања“ од неког умишљеног „праведника“ који нема потребе за покајањем, али је ипак дошао на исповест, свештеник обично потроши снагу у мери која му је потребна да би исповедио десет искрених покајника, а неретко има и потребу да промени кошуљу коју носи испод мантије јер је обично натопљена знојем од „рвања“ са гордим праведником (због чега му у тим ситуацијам треба и чаша воде да би се мало окрепио). Стога, уколико се на исповест долази, не треба себи дозволити луксуз да свештеник мора да нас убеђује да се исповедимо – таква ситуација је сама по себи бизарна.
Уколико заиста не знамо шта бисмо исповедили, али имамо потребу да одемо на исповест, за почетак треба себи да поставимо питање ко су људи који нас најбоље познају и шта они сматрају да би требало поправити код нас. Посебно је породично окружење добро као почетна тачка за самокритику, те стога и сами себи, за почетак, можемо поставити почетно питање приликом припреме за исповест: да ли поштујем своје родитеље, да ли дајем добар пример својој деци, да ли извршавам своје брачне дужности савесно, да ли држим верност према брачном другу… Те ствари готово сви добро схватају и сами уочавају.
Постоји још један једноставан параметар који нам на самом почетку може помоћи да се припремимо, пре него уђемо у дубља питања исповести, а тиче се тога да ли смо милосрдни или нама владају тврдичлук, презир сиромаха, неосетљивост, тврдоћа срца и равнодушност према туђој патњи. Хришћанин је човек, који поред исповедања своје вере, себе проверава на делу милосрђа. Притом, Господ Исус Христос нас сасвим јасно упозорава да ће милосрђе бити основни критерујум када нам се буде судило на Страшном суду и буде испитивало да ли смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног и затвореног обишли (ср. Мт. 25, 31-46). То су само нека од питања која себи можемо поставити за сами почетак, уколико заиста не знамо одакле бисмо кренули.
Увек је препоручљиво пре исповести консултовати и неки приручник за исповест, после чега ће човеку бити доста јасније шта све треба, а шта не треба исповедити, па нека промисли. А када је човек свестан шта је потребно да исповеди, онда треба и да буде практичан, па да се договори са својим парохијским свештеником односно духовником за термин када би на исповест могао доћи. Ово стога што је за темељну исповест потребно солидно време и она не може бити обављена тако што се подразумева да је свештеник доступан „на дугме“. Свештенику треба дати довољно времена да се организује како треба, управо као са изабраним лекаром, ако ћемо већ да користимо једноставне и разумљиве аналогије из свакодневног живота. Притом, добијено време за исповест треба искористити на најбољи начин. Стога, када идемо на исповест, чинимо то само због исповести и ни због чега другог. Уколико имамо потребу да се са свештеником видимо и поразговарамо на разне теме, укључујући и духовни разговор, за то ћемо одвојити посебан дан и други контекст од исповести. Ово је већ тренутак када треба нешто рећи о правилној и неправилној исповести када је реч о исповедању конкретних грехова.
Правилна и неправилна исповест
На почетку разматрања правилне и неправилне исповести осврнимо се на прилично устаљену праксу исповедања током Литургије, која је у нашим храмовима особито приметна током постова, када долазе многи људи којих није било током године на служби. Та појава је крајње снисхођење и суштински гледано је неправилност, па и супротност са оним што је светотајински поредак Цркве. Ту врсту исповести треба избегавати по сваку цену и њој прибећи само у случају крајње нужде, знајући да је у питању велико снисхођење Цркве оним људима који нису довољно упућени у значење и сам процес исповести, и који можда први пут долазе на њу. Овде је посебно забрињавајућ феномен хришћана који годинама редовно долазе на свету Литургију и исповедају се повремено током службе (што ће рећи, у редовним условима користе приступ ванредног стања), што представља и грешку и грех, и наноси огромну штету црквеном животу. Овде ствари треба рећи сасвим отворено: уколико литургијски хришћанин истрајава на пракси исповести током свете Литургије, онда је то не само духовна схизофренија, већ и грех непоштовања према светињи и свесно ремећење најсветије службе на свету. Додатно, у то схизофрено стање се увлачи и свештеник који исповеда током службе јер би он, по природи ствари, тада требало да саслужује са својом сабраћом. Уосталом, да се упитамо и нешто сасвим практично: шта то човек може да исповеди за два-три минута колико у просеку трају те „литургијске исповести“ (више и не могу трајати, јер пред исповедаоницом током постова обично чека на десетине људи). Дакле, ако у пракси и постоји из неких разлога, исповест током свете Литургије је нека врста ванредне ситуације коју треба смањити на минимум, тако што ће се људи литургијски просветити, а ту врсту исповети временом укинути.
На другом месту код неправилног приступа исповести треба навести озбиљан проблем који је у наше време често присутан, а тиче се површног исповедања грехова. Наиме, солидан број људи који се на тај начин исповедају разговор са свештеником почињу са речима оправдања које гласе отприлике овако: „Нисам никог убио, нисам ништа украо, нисам преварио…“, да би се у наставку обично додало нешто попут: „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Упитајмо се: да ли ствари стоје баш тако као што се наводи у поменутим „формулама“?
За почетак, потврдимо да на исповести несумњиво прво треба поћи од тешких грехова, очигледних – уколико постоје – са знањем да нема греха који Бог неће опростити уколико се човек покајао, исповедио и ако је грех замрзео. Колико је само бивших убица, разбојника, блудника, развратника… после дубоког покајања доживело темељну промену и постало светог живота! Уосталом, први човек који је ушао у рај је био покајани разбојник (ср. Лк. 23, 42-43). Уколико, међутим, таквих тешких грехова човек нема на својој души, нема ни потребе да подвлачи то да их нема – на исповести се каже шта човек има, а не шта нема да исповеди. Но када је чувена формулација „нисам убио, нисам украо, нисам преварио“ у питању, највећи број људи који је изговара се нимало не удубљује у то што говори јер дубљи увид неретко показује сасвим другачије стање.
Кренимо од греха убиства, који је један од најтежих – толико тежак да га је просечан свештеник на исповести током свог живота чуо тек неколико пута (овде се, наравно, не рачунају затворски свештеници, који то слушају редовно). Зар свесни и намерни абортус, такође, није убиство? Колико је милиона нерођених беба у Србији побијено после Другог светског рата до данас, под утицајем безбожне идеологије која је насилно инсталирана на овим просторима? Притом, грех убиства нерођеног детета није само грех жене, већ и мужа који на то пристаје. Колико је мужева у Србији данас уопште свесно тога?
До сличног закључка чемо доћи када је реч о крађи, која се после убиства наводи као један од оних грехова чије нечињење тобоже „аболира“ од темељног исповедања. Но има ли кога од нас да није преписивао на испитима у школи или на факултету? Зар преписивање није крађа туђег знања и непоштено стицање оцена? А шта тек рећи за масовне случајеве системске корупције и контроверзних пословних „аранжмана“, у којима се поткупљивањем службеникâ добијају послови? Зар то није нечасно задобијање зараде? Или какав коментар дати на посебно погубну праксу „уходаног“ поткрадања државе (која је последњих деценија попримила ендемски карактер на овим просторима), било да је реч о „позајмљивању“ ситног репроматеријала из фабрика од стране радникâ или о „монтирању“ крупних купопродајних уговора од стране управних структура? Свети владика Николај, у својој чувеној беседи „Не кради државу, јер је скупо плаћена“ (коју треба увести у српске средње школе као обавезну лектиру, а упоредо са тим и одштампати је у милион примерака и делити свуда по Србији), надахнуто објашњава да је далеко тежи грех украсти од државе него од појединца. Разлог је једноставан: када човек краде од државе, онда се не греши о једног, него о милионе људи, а што је најтеже, међу њима се греши и о крв мученикâ којом је државно тло натопљено и о сузе мајки, удовица и сирочића оних који су пострадали на бранику вере и отаџбине (Србија је у овом случају изразит пример државе која је скупо плаћена). Да ли се о тим стварима током исповести уопште размишља у друштву у коме је одавно завладала свест да је „државно ничије“ и да од државе свако треба да „захвати“ онолико колико може?
Исто важи и са грехом прељубе, чије се нечињење, у низу са претходна два, обично наводи као наква „аболиција“ пред свештеником, који се, очигледно, не доживљава као лекар, већ као инспектор криминалистичке полиције. Додуше, грех класичне прељубе ће свешеник с времена на време и чути на исповести, но далеко чешће ће чути да није почињен (и то ће бити наглашено на самом почетку исповести, да се зна). Но обично се заборавља да прељуба није само питање учињеног дела, већ и онога што се догађа у срцу – Господ Исус Христос нас јасно упозорава да је у чину прељубе сваки онај који у свом срцу гају жељу да буде у интимном односу са неким ко му не припада по закону Божјем (ср. Мт. 5, 28). Ту је логика овог света потпуно другачија јер пред овосветовним судом неко ко на делу никад није преварио супружника, а свакодневно свесно машта од другим особама и гаји блудне мисли према њима, биће проглашен невиним – но пред Судом Божјим такав супружник је неверан јер чини прељубу у свом срцу, које је духовни центар бића.
Једнако проблематична реченице је друга поменута „формула“, типа „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Заборавља се, притом, да и ти „свакодневни греси“ могу бити опасни ако се таложе у мери да у једном тренутку постану нечија друга природа. Човек, рецимо, сваког дана понешто слаже, измисли, изговори полуистине… и на крају постане лажов и преварант, што постане његова (бес)карактерна особина. Други се сваки дан свађа, расправља, подиже глас…, и у једном тренутку постане толико тежак за околину да је са њим јако тешко живети и сви га заобилазе у широком луку јер људима константно наноси душевну бол. И тако даље и тако редом, за сваки од тих наизглед „ситних“ грехова који се однекуд подразумевају. У том смислу, свеједно је да ли у торби човек носи један камен од стотину кила (односно неки тежи грех на души) или хиљаду каменчића од по сто грама (односно хиљаду нагомиланих „малих“ грехова који су се наталожили) – на леђима ће носити исту тежину.
Када се риба извуче на обалу, свеједно је да ли је упецана помоћу велике мреже или је извучена на неку малу удицу која се закачила за пераје – када је упецана, метод којим је извучена из воде губи важност. Стога је важно да исповести приступимо тако да исповедамо не само велике „мреже“ у које смо се упецали, него и малене „удице“ на које се често пецамо, а на њих често не обраћамо пажњу. То значи да треба нема „уобичајених“ грехова на које треба да се свикнемо – сваки грех је прљавштина коју треба спрати са душе и не треба га занемаривати као опасност, колико год нам деловао као безначајан.
Посебно проблематична реченица која се, такође, усталила (уз претходне две наведене) је „треба ми само разрешна молитва да се причестим“ и њене варијације које свештеник, такође, редовно има прилике да чује. Пођимо од бесмислене идеје да је могуће прочитати разрешну молитву без исповести конкретних грехова. Но од чега разрешити човека ако ничим није свезан? Уосталом, већ ће једно брзо почетно испитивање савести показати да увек имамо макар нешто да исповедимо, будући да грешимо речју, делом и мишљу, свесно и несвесно. Уколико несвесне грехе оставимо по страни и усмеримо се само на свесне (оне које знамо и за које смо свесни своје одговорности), упитајмо се колико смо само пута згрешили језиком. Ко то од нас није некад слагао или није говорио полуистину у свом животу? Ко то од нас није оговарао или није неког осудио? Ко то није изговорио неку срамну реч или опсовао? Ко се то није посвађао или повисио глас на неког? Ко то није неког увредио или га речју повредио? Има ли кога да није макар једном у празно брбљао? Има ли кога да се није некад подсмевао или рекао нешто смешно, а неприлично? Има ли кога да у саобраћају није одреаговао неприлично? Ето „из прве“ толико очигледних грехова од којих готово нико од нас није слободан, те стога идеју читања разрешне молитве без навођења греха од ког треба разрешити треба слободно заборавити као штетну бесмислицу.
Основни проблем код површног, неправилног приступа исповести јесте што човека држи у лажном уверењу да је исцелио душу, а у ствари је само ставио филтер преко гнојне ране и направио још већи проблем јер ће рана тек да се загноји. Стога треба нагласити да правилна исповест подразумева искрено, конкретно и лично исповедање грехова. На првом месту искрено, са осећајем покајања. Исповести које се своде на ишчитавање разних листи без осећаја жалости због учињеног греха то свакако нису. Ово не значи да не треба уопште писати грехе на папир, напротив, некада то може бити од помоћи (поготово уколико се човек није дуже времена исповедио, па му дође као својеврсни подсетник), но исповест не може бити сведена на просто декламовање написаног.
Друго, исповест треба да је конкретна, а то значи ни сувише уопштена ни сувише детаљна. Рецимо, када човек на исповести наведе да се свађа и каже само толико – то је крајње уопштено и не значи пуно. Остало је недоречено са ким се свађа, да ли први почиње свађу или тек реагује, колико често упада у свађу, да ли се помири после свађе… Но када човек, примера ради, исповеди да је свадљиве природе, да му се често дешава да се посвађа са укућанима, колегама на послу и блиским пријатељима, и објасни укратко типичне ситуације, онда је то већ веома конкретно и врло добро исповеђено, а свештенику даје простора да одреди адекватну терапију сразмерно дубини ране, пошто испита да ли постоји и злопамћење, жеља за осветом и томе слично. Постоји, међутим, и друга крајност, ако човек на исповести крене детаљно да препричава сваку појединачну ситуацију, да изговара комплетан „сценарио“ и да цитира шта је све речено у детаље. Слушање тих прича потпуно узме пажњу и енергију свештеника, коме дрвеће (мноштво речи) убрзо заклони шуму (целину греха), а и брзо потроши време одређено за исповест, тако да много тога другог остане неисповеђено.
Уласка у крајности уопштености са једне стране, а крајњег детаљисања са друге, треба се посебно чувати када је реч о блудним гресима. Наиме, није довољно уопштено исповедити грех блуда јер се под тим може подразумевати много тога: од недостатка уздржања у законитој брачној вези у одређене дане или греха рукоблуда (онаније), све до неупоредивно тежих преступа, попут уласка у ванбрачне блудне везе и противприродног блуда (који се данас јавно промовише). Не може се све свести под један термин „блуд“ нити је тежина сваког блуда иста, те стога треба бити конкретан у навођењу. Људи обично имају проблем са стидом када је прецизно навођење овог греха у питању и стога је важно да имају у виду да сваки прави свештеник (поготово духовник) итекако поштује људе који искрено и конкретно исповедају своје грехе, јер то сведочи о искрености и дубини вере коју имају. Поновимо још једном – свештеник никада нема проблем са покајаним грешницима, већ са гордим „праведницима“. Са друге стране, подједнако треба избећи улазак у детаље на исповести када је блуд у питању зато што то изнова распаљује машту онога ко се исповеда и уводи непотребне описе греха кога се треба гнушати, док је за самог свештеника који исповеда верника тај садржај непотребан – он није ту да слуша појединости блудних радњи, него да човека исцели од блудне страсти.
На крају, јако је важно нагласити да исповедање треба да буде лично, што значи да човек долази да исповеди своје, а не туђе грехе. То би ваљда требало да буде и саморазумљиво, премда је у пракси чест случај да људи прво „исповеде“ грехе својих ближњих, чиме неретко током исповести чине тежак грех – осуду – иако тога нису ни свесни. И овде стоји правило као и код уласка у лекарску ординацију: долазимо да говоримо о свом здравственом стању и симтомима, а о здрављу осталих само ако нас лекар за то и пита.
На крају, приликом исповедања се треба држати стратегије да се најпре кажу најтежи и најозбиљнији греси који муче човека. Било би заиста непримерено да се, примера ради, прво исповеди празнословље, а тек потом психофизичко малтретирање неког. Могло би се чак и рећи да у случају да постоји неки озбиљан, тежак грех, то због дубине ране треба посебну исповест заказати због њега самог, да би се решавању проблема о коме је реч посветила пуна пажња.
*
У наредном тексту ћемо обратити пажњу на класификацију грехова, њихову везу и подваријанте, као и разлику између спољашњих, видљивих грехова, и унутрашњих, који су теже уочљиви, чиме ћемо заокружити теме у оквиру кратког и практичног приручника за исповест.
Текст је првобитно објављен у новини „Православље“ (1. март 2026), у оквиру сарадње са Мисионарским одељењем Архиепископије београдско-карловачке на пољу објаве чланака мисионарске природе.
*Овај сажети приручник за исповест написан је на основу петнаестогодишњег искуства духовног рада са православним хришћанима који су различите доби, образовног степена, професије и етничке припадности. Идеја приручника је да се тема исповести на што разумљивији начин представи ширем кругу верника, који би се на тај начин адекватно припремили за свету Тајну, а свештенику олакшали одговорну дужност исповедника. Текст представља „прву помоћ“ за тему исповести, због чега је написан сажето, приступачним речником, са доста пратећих примера и са што мање улажења у сложене богословске теме (прим. О. С).
