spc.rsСећам се, били смо у манастиру Ивирону, са владиком Атанасијем. Старац је већ био оставио игуманство, али га је братство и даље поштовало као првог и јединог старца, као духовног оца чији је дух живео у сваком камену и у свакој молитви манастира. Владика и старац разговарали су тихо, дубоко. Ја сам слушао, али нисам све разумевао – нисам тада знао довољно грчки. Али нису ми биле потребне речи. Благодат, тишина, топлина њиховог сусрета била је сама поука.
Касније сам старца срео још једном, на броду, путујући ка Светој Гори. Опет сам узео благослов. Опет ми није рекао много, али у његовом погледу и кретању било је довољно речи. И тада сам осетио оно што се не може објаснити: да човек који је са Богом носи у себи мир који је јачи од сваке буке света.
Тај утисак остао је у мени као лекција – да није потребно много сусрета, ни много речи. Довољан је један тренутак, један поглед, један благослов да човеку открију дубину вечности. Такви људи као старац Василије сведоче да је Христос близу, да је могуће живети тихо, смирено, али дубоко, и да је свако ко се само мало отвори – већ обогаћен.
Зато, кад кажем „Види“, не кажем да видиш својим очима, већ да погледаш срцем. Да у једноставности препознаш благослов. Јер Бог нам често шаље свете људе кратко, тихо, готово неприметно. А на нама је да то сачувамо као бисер у својој души.
архимандрит Василије Костић
