Мирослављево јеванђеље писано је на српској редакцији и рашкој ортографији старословенског језика. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Осим јеванђеоског текста, испред сваког читања има исписане алилујаре. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста јеванђеља.

Написано у Србији, Мирослављево јеванђеље се вековима чувало у Хиландару, а 1896. године краљ Александар Обреновић га је добио на поклон од Хиландарског братства и донео у Србију. Почетком Првог светског рата, током повлачења српске војске преко Албаније, јеванђеље је ношено као највеће национално благо у једном од сандука који је стигао на Крф. После рата се чувало у Народној банци, након тога у Музеју кнеза Павла, а касније је прешло у Народну библиотеку Србије, па у Народни музеј.

Народна библиотека као матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је посебан режим по којем Мирослављево јеванђеље, уз одобрење Министарства културе и сагласност библиотеке, може бити излагано само десет дана током једне године. Због непроцењиве вредности, Мирослављево јеванђеље је проглашено за културно добро од изузетног значаја 1979. године, а од јуна 2005. године налази се на листи Унеска, „Памћење света" (Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио сертификат.